Stigmata

veckson · Upućeni član

Stigmata je spontana manifestacija krvavih rana na rukama, stopama, celu i ledjima jedne osobe - slicne (identicne) ranama razapetog Hrista. Oni koji opisuju stigmatu kategorizuju je kao bozanstvenu ili misterioznu.
Istorija nam govori da su nosioci rana na rukama , stopama, celu i tjelu, oznakama Hristovih muka, to dozivljavali u veoma slicnim (identicnim) i intenzivnim patnjama i bolovima. Ovakvi primjeri se zovu *vidljiva stigmata*.
Drugi dozivljavaju stigmatu kao patnju i bol, bez vidljivih rana na tijelu. Ovaj fenomen se zove *nevidljiva stigmata*.
Rane po obicaju zarascuju nekoliko sati nakon pojavljivanja.
Neki ljudi koji pate od stigmate dozivljavaju osjecaj velike tuge, depresije, slabosti i fizickog bola u tijelu prije samog krvarenja. Oni ce krvariti iz tih rana na neodredjeno vrijeme - da bi na kraju iznenada krvarenje prestalo samo od sebe i isto tako rane zarasle same od sebe. Rane se mogu otvarati samo na jednom dijelu tijela npr. rukama ili nogama, a mogu se pojaviti i na vise mjesta istovremeno. Osoba je gotovo uvijek u bolu i neugodnosti pri dozivljavanju ovog fenomena.
Iako neki ljudi smatraju stigmatu kao psiholoski samoprouzrokovanu, ovo se rjetko, gotovo nikad ne desava.
Stigmata moze da pogodi muskarce i zene.
Krv koja se pojavljuje prilikom dozivljavanja stigmate moze pripadati sasvim drugoj krvnoj grupi nego krv osobe koja dozivljava ovaj fenomen.

veckson · Upućeni član

Malo kasnije cu vam dati spisak imena poznatih stigmaticara, a mozda i po neku fotografiju.

Yasmin · Prijatelj foruma

moj mali doprinos ovoj temi....

d.mili · Početnik Domaćeg.de

reci odakle ti te informacije. Da li ima dokaza za ovo.
Gledao sam neki film koj nosi isti naziv.Cudno je to.
Mislim da ima nesto na ovome svetu, koje se nemoze objasniti.
To se oseca !!!

nastasenjka · **~daydreaming~**

Pomenuti film je jedan od mojih omiljenih, ali ne verujem bas u sve to...

Darko1982 · Početnik Domaćeg.de

Te stigmate su mi uvek privlacile paznju.Nakon sto sam odgledao istoimeni film,jos me je vise privuklo!

Yasmin · Prijatelj foruma

FENOMENI

Katolicki i pravoslavni teolozi o sve cescoj pojavi harizmatskih cuda u zapadnom hriscanstvu

Prirodna poboznost ili duhovna obmana

Slucaj tridesetjednogodisnjeg svestenika sa Krka Zlatka Sudca, kome su se pre tri godine na celu i rukama pojavile stigme, krvave rane poput Hristovih na raspecu, jedno je od misticnih cuda koja se vec vise vekova javljaju u zapadnom hriscanstvu. Iako je svestenik Sudac religiozna tema broj jedan u susednoj Hrvatskoj, da "svako cudo nije neophodno pouzdan znak Bozje blagodati", slazu se hriscanski i Istok i Zapad. Splet istorijskih i raznoraznih okolnosti uslovio je mnoge dodirne tacke, ali i duboke razlicitosti izmedju istocnog i zapadnog hriscanstva. Upitali smo teologe obe crkve sta misle o stigmatama i harizmaticima

--------------------------------------------------------------------------------

O. Ignacije Belak, O. Lorand Kilbertus: I misticna i fizicka pojava

Grcka rec "stigma" (plural stigmata) upotrebljavala se jos pre hriscanstva, a oznacavala je zig koji se usijanim gvozdjem utiskivao na ruci ili glavi zarobljenika ili roba. U hriscanstvu stigmata oznacavaju, pre svega, rane, odnosno oziljke ili tragove razapinjanja na Isusovom telu, koje je On na Tominu nedelju pokazao nevernom apostolu Tomi. Za nas je interesantno ono sto se desavalo kasnije, da su neke licnosti narocito u srednjem veku ali i kasnije, sve do nasih dana, na svojim rukama, nogama, boku, glavi, ledjima ili plecima imale rane slicne Isusovim, iz kojih je povremeno tekla krv, a da te rane nisu nastale fizickim ranjavanjem. Lica sa takvim ranama nazivala su se stigmaticari. Kao sto su anticki robovi na telu nosili zig gospodara kojem su pripadali, tako su hriscanski stigmaticari nosili na telu oznake svoga Gospodara - Hrista.
Prvi koji pominje "stigmata" na svome telu jeste sveti apostol Pavle u poslanici Galatima: "Ubuduce da mi niko ne stvara teskoce, jer ja rane Gospoda Isusa na tijelu svojemu nosim." (Gal 6,17)
Medju najpoznatijim katolickim stigmaticarima, prvi o cijim stigmama imamo pouzdane podatke jeste Sveti Franjo Asiski (1181-1226). Njegove stigme su nastale spontano, bez spoljnjeg uticaja ili fizickog ranjavanja. U dvadesetom veku najcesce su pominjani nemacka misticarka Tereza Nojman i italijanski kapucin padre Pio iz Pietrelcine, koga je papa Jovan Pavle Drugi ubrojao medju katolicke svetitelje. Koliko je do sada bilo stigmaticara ne zna se tacno, ali se navode brojke izmedju 100 i 330.
Buduci da "hriscanske" stigme mogu nastati na razne nacine, pravi problem je kako razlikovati autenticne stigme, nastale "same od sebe" od onih izazvanih namernim ranjavanjem iz asketskih pobuda (da vernik bude po ranama slican svome Gospodu) i onih rana koje je neko sebi naneo da bi ga ljudi slavili kao svetitelja. Jos uvek nema pouzdanih izvornih zapisa o dosadasnjim stigmama, a ne postoji ni zbirka uskladjenih pravila po kojima ih treba prosuditi.
Kako su stigme i misticna i fizicka pojava, njima treba da se bave i teologija i prirodne nauke kao medicina i psihologija. Cini se da medicina kao egzaktna nauka lakse moze da opise prirodu tih rana i da kaze da li mogu da se utvrde njihovi uzroci. Autenticne stigme cesto ostaju dugo otvorene rane, koje ne zarastaju, ne gnoje se i nisu podlozne upalama. Ne mogu da se lece, a periodicno krvare, i to obilno.
Na psiholoskom podrucju se prica vise komplikuje. Poznato je da se stanja duse odrazavaju i na telo, npr. da se od nervoze dobija cir, ili se zbog depresije oboleva od karcinoma.. Psihologija poznaje i druge snazne uticaje duse na telo. Ugledni zagrebacki teolog i psiholog otac Mijo Nikic objasnjava da neke osobe intenzivna stanja svoje psihe mogu da izraze govorom tela: "Psihologija kao nauka fenomen stigmi objasnjava kao rezultat intenzivnih emocionalnih napetosti i dogadjanja unutar vlastite psihe. Emocionalno labilne osobe s histericnom strukturom licnosti svoje potisnute konflikte mogu izraziti... i psihosomatskom reakcijom koja moze da bude slicna pojavi stigmatizacije." To znaci da se ne moze uvek jasno razlikovati da li pojava stigmata dolazi od psihickih stanja licnosti koja moze biti i poremecena ili je to misticni dar neba.
Za razjasnjenje pojave stigmi nuzno je pozvati u pomoc i teologiju. Prema misljenju poznatih autora, koji istrazuju ovaj fenomen, stigme se javljaju u svojevrsnom ekstatickom, tj. donekle izmenjenom stanju svesti. O tom pomenuti teolog, isusovac dr Mijo Nikic, kaze: "Postoji autenticna ekstaza koja je dar Bozji osobi koja iskreno trazi Boga i pokorava se njegovoj volji. Pravi vizionar - ekstaticar - uvek je istinski skrusen covek, uvek pun samoodricanja. U tom slucaju ekstaza ostavlja pozitivne ucinke na dusu i psihu te osobe. Na intelektualnoj razini pojacava dublju spoznaju Boga i smisla zivota, na psihickoj razini prociscuje i pojacava osetljivost osobe da njena percepcija bude objektivnija, a na moralnom podrucju podstice coveka na aktivnost i nesebicnu ljubav."
U prosudjivanju da li su neke stigme autenticne, tj. misticnog porekla, Crkva je veoma suzdrzana i obazriva: oslanja se na temeljita medicinska, psihofizioloska i teoloska ispitivanja. Od tristotinak poznatih stigmaticara samo je njih 36 uvrsteno medju svetitelje i blazenike.
Prema "Opcem religijskom leksikonu" (Leksikografski Zavod Miroslav Krleza, Zagreb, 2002) stigme se pojavljuju iskljucivo kod hriscanskih mistika, i to od srednjeg veka na ovamo. Koliko god su takvi fenomeni neobicni, ne treba previse da cudi sto se oni pojavljuju osobito na hriscanskom zapadu i bas u srednjem veku. Poznata su srednjovekovna hodocasca na Bozji Grob, pasionske igre vezane uz Veliki petak, koje su bile pocetak pozorisne umetnosti hriscanskog Zapada, flagelanti - koji su se bicevali u litijama, poboznost "Via crucis" - put krsta, koji se jos i danas moli u katolickim crkvama tokom velikog posta. Za razliku od hriscanskog Istoka koji je svoju skrusenost izrazavao i jos uvek izrazava dugim postovima, Zapad se usredsredio na posmatranje Hristove patnje, sto je urodilo intenzivnom privrzenoscu Spasitelju Patniku.

Autori su isusovci pri crkvi Sv. Petra u Beogradu

Yasmin · Prijatelj foruma

Protosindjel Sava (Janjic): Posledica nepravilnog nacina molitve

U Pravoslavnoj crkvi cuda nikada nisu bila retkost. Pravoslavni hriscani duhovno uzrastaju uz zitija svetih, cudesna isceljenja, mirotocive ikone, gledajuci pred sobom savremene duhovnike koji svojim zivotom neprestano svedoce da Bozja blagodat u crkvi deluje danas kao sto je delovala u proteklim vekovima. Za razliku od zapadnih hriscanskih veroispovesti u kojima je primetna ostra polarizacija izmedju racionalno-filosofskog pristupa veri s jedne, i misticno-harizmatskih pokreta s druge strane, u pravoslavnoj tradiciji primecuje se organski uravnotezen odnos izmedju delovanja Bozije blagodati i same institucije crkve koja je sama po sebi jedan blagodatni, bogocovecanski organizam. Zato su pravoslavnoj tradiciji sasvim strane krajnosti koje se primecuju u duhovnom zivotu nepravoslavnih hriscana, posebno rimokatolika.
Posle Drugog vatikanskog koncila u rimokatolickom svetu nastupio je citav niz promena medju kojima je posebno primetan nastanak novog harizmatskog pokreta 1967. godine u Americi. Ovaj pokret javio se kao spontani odgovor na stav Koncila da harizme (darovi Svetog Duha) treba da igraju znacajniju ulogu u hriscanskom zivotu i da treba da budu primljeni sa blagodarnoscu i utehom (Lumen Gentium). Za Pravoslavnu crkvu ovaj pokret je, kao uostalom i mnogi drugi oblici rimokatolicke duhovnosti, od samog pocetka bio problematican, ne samo zbog cinjenice da u crkvi blagodatni darovi i dalje postoje kao i u apostolskim vremenima (up. 1 Kor. 12, 4-11), o cemu je posebno govorio i pisao Sveti Simeon Novi Bogoslov u 10. veku, nego pre svega zbog nacina zadobijanja i projavljivanja tih darova.
Upravo na tom polju razlike izmedju pravoslavne i rimokatolicke duhovnosti su veoma velike ne samo zbog ozbiljnih razlika u dogmatskom ucenju, nego posebno zbog shvatanja spasenja coveka, delovanja blagodati Bozije i razumevanja duhovno-asketskog podviga kojim se izgradjuje zajednica coveka sa Bogom. Ove razlike posebno su postale vidljive nakon Velikog raskola 1054. godine, posle koga se na rimokatolickom Zapadu pojavio citav niz neobicnih duhovnih pojava i teoloskih ucenja, do tada nezabelezenih u crkvenoj tradiciji, koja prema misljenju Pravoslavne crkve, ozbiljno odstupaju od ucenja apostola i otaca prvih vekova hriscanstva.
Dok je pravoslavna duhovnost nastavljala svoj razvoj na temeljima asketskih ucenja egipatskih i palestinskih staraca, zasnovanih na teologiji velikih kapadokijskih otaca 4. veka, ucenjima Svetog Jovana Damaskina, Svetog Maksima Ispovednika i drugih filokalijskih pisaca, na Zapadu je crkvena tradicija evoluirala u dva suprotna pravca: teologija se pretvorila u sholasticki racionalizam, dok se duhovni zivot razvijao u pravcu mistickog pijetizma i filantropije, koji su jedno od jakih uporista nasli u moralistickom "ucenju o zadovoljenju Bozje pravde" Anselma Kenterberijskog iz 11. veka.
Prema tom ucenju, uprosteno receno, askeza (podvig) je potrebna da bi se zadovoljilo grehom uvredjeno Bozije dostojanstvo. Dok se u pravoslavnoj duhovnosti telesni podvig posmatra, pre svega, kao metod u procesu ociscenja srca, koje duhovno ozdravljuje i sjedinjuje se s Bogom, na Zapadu je sve vise preovladalo uverenje da Bog od coveka ocekuje patnju i bol da bi se spolja upodobio stradalnom Hristu i tako potvrdio svoju ljubav zadovoljivsi Boga. Tipican primer nove zapadne duhovnosti bio je Franja Asiski (13. vek), koji na Zapadu slovi kao jedan od najvecih svetitelja, dok njegova ucenja gledano iz ugla pravoslavne tradicije predstavljaju klasicni primer duhovne obmane - prelesti.
Duhovni podvig Franje Asiskog bio je zasnovan na intenzivnoj intelektualnoj masti i razmisljanju, senzualnosti i dramaticnim psiholoskim manifestacijama. U ogromnoj zelji da se upodobi Hristu, Franja vatreno moli Boga da na sopstvenom telu oseti njegova stradanja, te dobija stigme, "misticke rane Hristove", koje su u celom rimokatolickom svetu dozivljene kao veliki izliv Bozje blagodati. Od tada je medju rimokatolicima zabelezeno jos oko 300 stigmata, medju kojima je i nama savremeni kontroverzni svestenik sa Krka, don Zlatko Sudac.
Iako je zabelezeno nekoliko slucajeva otvorenog krivotvorenja, nema razloga za sumnju da ova pojava zaista postoji. Medjutim, za Pravoslavnu crkvu svako cudo nije neophodno pouzdan znak Bozje blagodati, pa je prema tome osnovno pitanje u kakvom duhovnom stanju takva cuda i pojave nastaju, odnosno, da li dolaze od Boga ili od djavola. Pravoslavna duhovnost je zasnovana na dubokom unutrasnjem pokajanju, smirenju i strana joj je svaka teatralnost i uzbudjenost sopstvenim darovima.
Kao vocka obremenjena plodom, dusa podviznika se povija u smirenju i izbegava svetsku slavu. Nasuprot raspevanim i uzbudjenim rimokatolickim harizmaticima, pravoslavni podviznici, isihaste, zive u tihovanju srca i dubokom umnom sozercanju (kontemplaciji). Najveci svetitelji do kraja zivota nisu verovali da su ugodili Bogu. Za njih osecaj greha nije bio moralistickog, nego ontoloskog karaktera, dozivljavan kao duboki bol zbog odvojenosti od Tvorca.
Nasuprot tome kod Franje Asiskog i slicnih harizmatika primecuje se mnogogovorljivost o ljubavi prema coveku, Bogu i Bozjim darovima i odnos prema grehu kao iskljucivo moralnoj kategoriji. Za njih je greh samo moralna nesavrsenost koja se iskupljuje spoljasnjim podvigom i ispovescu. Zapravo, izgleda da je citavo pravoslavno duhovno-terapeutsko iskustvo potpuno strano rimokatolickom Zapadu, dok se odusevljenje pricama o vlastitim harizmama bilokacije, prorostva, isceljenja... rimokatolickih harizmatika, poput velecasnog Sudca, u pravoslavnoj tradiciji smatra zalosnim primerom duhovne obmane.
Takvi primeri duhovne obmane, nazalost, nisu retkost i posledica su nepravilnog nacina molitve. Zato Pravoslavna crkva i njeni duhovnici stalno govore o potrebi budnosti i trezvenog podviga, bez mastanja, raspaljenog razmisljanja o Gospodnjim stradanjima. Autenticna molitva je duboka unutrasnja svest o stalnom Bozjem prisustvu u tihovanju srca, oslobodjenom od svih vestastvenih predstava i pomisli. Darovi koji proisticu iz takve molitve sasvim su nenametljivi i podviznik ih dozivljava iskljucivo kao delo Bozje, a sebe kao duboko nedostojnog te milosti.
Prema Svetom Maksimu Ispovedniku i drugim svetiteljima Crkve, istinska ljubav se ne stice i ne projavljuje u pijetistickoj filantropiji i infantilnoj senzualnosti, nego u mukotrpnom ociscenju srca kroz cistu umno-srdacnu molitvu i preusmerenju bogomdanih energija, koje su po dejstvu greha deformisale autenticni lik covekov. Zato kod pravoslavnih svetitelja nema niceg teatralno natprirodnog, iako neprestano projavljuju veliku blagodat i cine cuda. Njihovo pokajanje i plac puni su duhovne radosti.
Ono sto posebno privlaci u njihovom duhovnom liku jeste duboko smirenje i nenametljiva ljubav koja potpuno nadilazi svaku povrsnu emotivnost i predstavlja, pre svega, ontolosku, a ne moralnu kategoriju. Svetitelj je svet ne zato sto je dobar covek i cini cuda, nego zato sto je postao saucesnik Bozje prirode i obitaliste jedinog svetog Gospoda Hrista (up. 2 Pet. 1, 4).

Autor je zamenik igumana manastira Visoki Decani

Marko_3 · Početnik Domaćeg.de

evo tu još par slika na tom linku:
http://outsiders.mojforum.si/outsiders-about92.html

pinkie · Prijatelj foruma

jezivo..stvarno jezivo..nemam drugi komentar...

milanche_81 · Upućeni član

Ukoliko stigmate stvarno postoje, onda je to dokaz da i Bog postoji, inache odakle onda ljudi sa takvim cudnim sposobnostima?

Berka · Upućeni član

Uzas.
Pretpostavljam da jos uvijek nema objasnjenja ovoj misteriji.
Ali me zanima da li su svi ti ljudi krscanske vjere?
Odnosno da li postoje takve pojave kod muslimana ili nekih drugih ljudi koji ne slave Isusa?