Pero Zubac

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

.

Pero Zubac je rođen 30. maja 1945. godine u Nevesinju, Hercegovina . Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu studirao je književnost južnoslovneskih naroda.

Član Udruženja književnika Srbije i Udruženja novinara Jugoslavije.

Objavio 12 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva, 30 knjiga poezije, 17 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja, knjigu parodija na jugoslovensko pesništvo. Pesme su mu prevođene na dvadeset svetskih jezika

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

Мостарске кише

У Мостару сам волео неку Светлану
jедне jесени.
Jао кад бих знао са ким сада спава,
не би jоj глава, не би jоj глава.
Jао кад бих знао ко jе сада љуби,
не би му зуби, не би му зуби.
Jао кад бих знао ко то у мени бере
каjсиjе jош недозреле.
Говорио сам jоj ти си дериште, ти си
балавица,
све сам jоj говорио,
и плакала jе на моjе руке, на моjе речи,
говорио сам jоj ти си анђео, ти си ђаво,
тело ти зрело ста се правиш светица,
а падале су сву ноћ неке модре кише
над Мостаром.

Ниjе било сунца, ниjе било птица, ничег
ниjе било,
питала ме jе имам ли брата, шта студирам,
jесам ли Хрват, волим ли Рилкеа, све ме
jе питала.
Питала ме jе да ли би могао са сваком
тако, сачуваj боже,
да ли jе волим тихо jе питала,
а падале су над Мостаром неке модре
кише.
Она jе била раскошно бела у собноj тмини,
ал ниjе хтела то да ћини, ниjе хтела
ил ниjе смела, враг би jоj знао.

Jесен jе, та мртва jесен на окнима,
њене очи птица, њена бедра срна,
имала jе младеж, младеж jе имала,
Не смем да кажем,
имала jе младеж мали љубичасти или ми
се ћини.

Питала ме jе да ли сам Хрват, имам ли
девоjку,
волим ли Рилкеа, све ме jе питала,
а на окну су ко божићни звончићи мога
детињства звониле капи,
а ноћна песма текла тихано низ Доњу
Махалу,
еj Сулеjмана отхранила маjка.

Она jе прострла своjе године по паркету,
њене су очи биле пуне као зреле брескве,
њене су доjке биле топле ко мали псичи.
Говорио сам jоj да jе глупава да се прави
важна.
Светлана, Светлана, знаш ли ти да jе
атомски век?
Де Гол, Гагарин и коjештариjе, све сам
jоj говорио,
она jе плакала, она jе плакала.

Водио сам jе по Куjунџилуку, по ашчиницама.
свуда сам jе водио,
у пећине jе скривао, на чардак носио.
под мостовима се играли жмурке. Неретва,
ждребића,
под старим мостом Црњанског jоj
говорио.
што jе диван шапутала jе, што jе диван.

Колена jоj цртао у влажном песку.
смеjала се тако ведро тако невино ко
први љиљани,
у џамиjе jе водио Карађоз-бег мртав,
премртав
под тешким турбетом.
На гроб Шантићев цвече jе однела, мало
плакала као и све жене,
свуда сам jе водио.

Сада jе ово лето,
сад сам сасвим други, пишем неке песме,
у jедном листу пола ступца за Перу Зупца,
и ништа више,
а падале су сву ноћ над Мостаром неке
модре кише,
она jе била раскошно бела у собноj тмини,
ал ниjе хтела то да ћини, ниjе хтела,
ил ниjе смела враг би jоj знао,

Ни оно небо, ни оно облачjе, ни оне
кровове,
бледуњаво сунце изгладнелог дечака
над Мостаром,
не умем заборавити
ни њену косу, њен мали jезик као jагоду,
њен смех, што jе умео заболети као
клетва,
ону молитву у капели на Белом Брегу,
Бог jе велик говорила jе, наџивеце нас,
ни оне тешке модре кише
о jесен, бесплодна њена jесен.

Говорила jе о филмовима, о Џемсу Дину,
све jе говорила мало тужно, мало
плаћљиво о Карењини,
говорила jе Клоjд Грифитс не би умео
ни мрава згазити,
смеjао сам се, ти си глупа он jе убица,
ти си дете.

Ни оне улице, оне продавце последњег
издања Ослобођења,
ни оно грожђе полусвело у излозима не
умем заборавити,
ону бесплодну горку jесен над Мостаром...
оне кише,
љубила ме jе по целе ноћи, грлила ме и
ниста више,
Маjке ми, ништа друго нисмо.

После су опет била лета, после су опет
биле кише,
jедно jедино мало писмо из Љубљане,
откуд тамо,
ни оно лишће по тротоарима ни оне дане,
jа више не могу jа више не умем
избрисати.

Пише ми, пита ме шта радим, како живим,
имам ли девоjку,
да ли икад помислим на њу, на ону нашу jесен,
на оне кише,
она jе и сад каже иста, куне се Богом,
потпуно иста,
да jоj веруjем да се смеjем давно сам,
давно проклео Христа,
а и до ње ми баш ниjе стало клела се
не клела,
Мора се тако не вреде лажи.

Говорио сам jоj о Љермонтову о Шагалу,
све сам jоj говорио,
вукла jе са собом неку стару Цваjгову
књигу, читала поподне,
у коси jоj било запретано лето, жутило
сунца, мало мора,
прве jоj ноћи и кожа била помало слана,
рибе заспале у њеноj крви,
смеjали смо се дећацима што су скакали
са мостова за цигарете,
смеjали смо се jер ниjе лето а они скаћу баш
су деца,
Говорила jе, могу умрети, могу добити
упалу плућа...

Онда су долазиле њене чутње дуге,
предуге,
могао сам слободно мислити о свему,
разбистрит Спинозу,
сате и све могао сам комотно гледати
друге, бацати облутке,
доле низ стење, могао сам сасвим отићи
некуд, отић далеко,
могао сам умрети онако сам у њеном
крилу, самљи од свиjу,
могао сам се претворити у птицу, у воду..
у стену, све сам могао...

Прсте jе имала дугачке, крхке бескрвне,
а хитре.
Играли смо се буба-мара и скривалице,
Светлана изађи, ето те под стеном, нисам
ваљда ћорав,
нисам jа блесав хаjде шта се каниш,
добичеш батине,
кад jе она тражила могао сам побећи у
саму реку нашла би ме,
намирише ме каже одмах, позна ме добро.
Нисам jоj никад веровао, ваљда jе стално
цурила кроз прсте.

Волела jе кештење, купили смо га по
рондоу,
носила га jе у собу, вешала о кончице,
волела jе руже, оне jесење, jа сам jоj
их доносио,
кад свену стављала их jе у неку кутиjу.

Питао сам jе шта мисли о овом свету, веруjе
ли у комунизам,
да ли би се мењала за Наташу Ростову,
свашта сам jе питао,
понекад глупо знам jа то и те како.

Питао сам jе да ли би волела малог сина,
рецимо плавог,
скакала jе од усхичења, хоће, хоће,
а онда одjедном падала jе у неке туге,
ко мртво воће,
не сме и не сме не би то она ни за
живу главу,
види ти њега мисли тек тако као да jе она
пала с Jупитера,
ко jе то рецимо Зубац Пера да баш он, а
не неко други,
таман посла као да jе он у наjмању руку,
брандо ил такви.

Говорио сам jоj ти си глупа ти си паметна,
ти си ђаво,
ти си анђео, све сам jоj говорио. Ништа ми
ниjе веровала.
Ви сте мушкарци рођени лажови ви сте хуље,
свашта jе говорила.
А падале су над Мостаром неке модре
кише.

Стварно сам волео ту Светлану jедне
jесени,
кад би знао са ким сада спава, не би
му глава, не би му глава.

Jао кад би знао ко jе сада љуби,
не би му зуби не би му зуби. Jао кад бих
знао ко то
у мени бере каjсиjе jош недозреле.

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

Dok sam te imao

jezik sam ptica razaznavao
i tajne pticije odgonetao
biljke sam razumeo, i u nocima
prepisivao razgovor trava
tolike sam pesme ispisao
prepisujuci rukopis vetra
uz more, u noci,u planini
tolike navoljnike saslusati umeo
i ciniti im male radosti
bez napora,bez sebicnosti imalo
tolike sam dobrote i plemenitosti
umeo u druge utkati
a da i prevec ostane u meni
san sam s radoscu na oci nanosio
i budjenju se kao drvece radovao
dok sam te imao

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

Neko drugo more

Neko drugo more
jutrom ti osvice pod
oknima

Neka druga ruka
u snu ti kupine na
dlan prinosi

Neko drugo lice u
tvojoj bistroj se zenici
ogleda

Neko drugo uho iz
sna tvoga,
muziku za svoje uho
izbira

Neka druga senka vitku
tvoju senku podnevom
dotice

Ali niko drugi u tvom
snu
ne usni
a da u
budnom oku
osvane

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

KAD DOĐE ČAS

Kad dođe čas, Bože, da se
odmetnem,
na drugu obalu, među svoje,
pomozi, na čas, bar, da sretnem
sve one što se susreta boje;

šta ću im reći, šta prećutati,
kakva će vest od mene da se
sazna,
da li im dolazim da se vratim
ili kao opomena i kao kazna?

Kad kucne ura da se krene,
u nepostojanje, u duša vrt,
učini ko da je došla po mene
Lenka Dunđerska a ne smrt

Boky · **¤ The King of Kolo ¤**

BLAGAJSKI DERVIŠI

Mladi derviši iz Blagaja
Viđeni jednom, s jeseni,
u noći kada su se pitomo
razmenjivale reči,
gde li su sada?

I Bog nad njima i
u njima, koga sam osluhnuo,
gde li je?

I konjanici koji su s pesmom
u brda kao u noć
zamicali
gde li su i pesma njihova
peva li se još u krajevima
koje i ova molitva
pokušava u dušu
zazvati.

Boky · **¤ The King of Kolo ¤**

KAO GLAD DETINJA

Čempres na Humu, tanak
kao svirala, ni do ramena
mi ne bi.

Mlad kao mlado proleće.
Zelen kao glad detinja.
Čempres već je, slutim,
visok kao uspomena
na ljude koji su minuli
a stajali su, svete li slike,
uz mene dok sam se
s njegovim mladim rastom
odmeravao.

Niko više od prijatelja
iz te slike živ nije.
A ja odlazim.
On, vidim, nadrasta
svojim tankim rastom
visoko zlo koje se
nad svetom ulicom
zavičaja nadvilo.

Boky · **¤ The King of Kolo ¤**

S ČARDAKA GLEDAŠ

S Čardaka gledaš
svu noć preskačem reku
na zelenom konju.

Sa obale na obalu, u igri,
neprestanoj.

Onda ležim pod Mostom
a u grlo mi u slapu sipe
tople svibanjske zvezde.

Boky · **¤ The King of Kolo ¤**

LJETO U PROZORU HOTELA "RUŽA"

Ako i ne bude zajutra
ptica leta na prozoru
bit' će leto,
ako mimoiđe kiša
drveće pod našim balkonom,
biti će kiša,
ako ne uneseš vatru
u moje zimne osame,
biće vatra;
pevaju na vodi dečaci,
glas mujezina ih prati,
deca se kroz vrt predevaju
kao crne igle šutnje,
kroz jezik koji te očekuje.

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

KALEMEGDANSKO VEČE

Pucala je zora kao kora

Noć se s mukom predavala danu

Grlio sam smrznutu Svetlanu

Pokraj Save na Kalemegdanu.

A sa vrha Nebojšine kule

Drozd je pesmom budio grlicu

Ja nabreko k'o topovsko đule

Sva mi dugmad otpala na šlicu.

A Svetlanu suncem obasjanu

Od te muke spopanuli žmarci

Pa mi tiho šapnula na uvo

"Mače moje, jedu mi se čvarci."

Kasnije nas našli milicajci

Od idile osta samo slika

U stanici ostaše podaci

Jedne BiiiiP i jednog pesnika.

--------------------------------------------------------------------------------

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

LJUDI U NASIM GODINAMA

Ljudi u našim godinama

ulaze u ljubav oprezno

kao neplivači u plitku vodu,

kao političari u kombinacije,

iz čistog straha od ponovnog voljenja,

iz nesigurnosti,

a oni su zanate ljubavi

već dobrano izučili

i mogli bi biti od slatke

pouke neiskusnima,

no ostaće zavatreni

a sigurni i uspravni na ulici,

međ ljudima,

samo će u hladnim noćima,

sami i prepoznati odjednom,

izaći na začuđen sneg

i glasno zaplakati.

--------------------------------------------------------------------------------

lovegoddess · Veštica

OPROŠTAJNA

Recimo da je otišla iz grada

u nepredvidivu večer

i da su joj zameli puti.

Recimo da su boje kojima sam

je slikao bile nestalne

i da su izčilile sa kože.

Recimo da je odlučila da je

ne prepoznaju moje zene,

da ima srce nevidivo.

Samo da nije mrtva,

samo da diše.

Tačka na kraju priče mala je

kao srce.

Stavljena je lakim potezom,

ali još pulsira,

još se otima svetlu.