Shizofrenija i druge psihoze

Yasmin · Prijatelj foruma

Život sa psihozom

Iako se u ovom tekstu uglavnom govori o "shizofrenim poremećajima", on će biti od koristi i onima koji traže informacije o "psihozama" uopšte.

Shizofrenija ili shizofreni poremećaji su tipovi psihotičnih poremećaja ("psihoza"), a saveti u vezi sa njima (na primer u vezi sa načinom lečenja, lekovima i poreklu poremećaja) mogu biti od velike koristiti i onima koji boluju od drugih vrsta psihotičnih poremećaja ("psihoza"). Zato ne treba da vas zbuni izraz "shizofreni poremećaj" koji se ovde upotrebljava i možete ga u širem smislu shvatiti kao "psihotični poremećaj". Dakle, ako vas zanimaju "psihoze" - nastavite čitanje.

Shizofreni poremećaji

Želja nam je da vas pomoću ovog teksta podrobnije upoznamo sa shizofrenim poremećajima, objasnimo njihove uzroke i ukažemo na mogućnosti lečenja. Ovaj će vas tekst ohrabriti i dati vam nade jer se ova bolest, uprkos brojnim raširenim predrasudama, može vrlo uspešno lečiti. Osim toga, pokazaće vam na koji način kao bolesnik možete doprineti znatnom poboljšanju kvaliteta svoga života i šta za bolesnika možete učiniti kao član porodice.

Shizofreni poremećaji predstavljaju skup psihičkih bolesti sa sličnim simptomima i uzrocima koji zahtevaju određeno lečenje.

Bolest

U ovom poglavlju ćete saznati:

ˇ da su shizofreni poremećaji povezani sa poremećajima funkcije mozga

ˇ da su shizofreni poremećaji relativno česti

ˇ da su shizofreni poremećaji nasledni samo u onolikoj meri koliko može biti nasledna sklonost (sklonost preosetljivosti)

ˇ da se shizofreni poremećaji ne mogu dokazati laboratorijskim ispitivanjima ili rendgenskim snimcima

ˇ da se shizofreni poremećaji dijagnostikuju tek kada se simptomi bolesti ispolje u dovoljnom broju i težini

ˇ da se na shizofrene poremećaje može vrlo dobro delovati konsekventnim lečenjem

Šta su to shizofreni poremećaji?

Iako nauka još uvek ne može da odgovori na sva pitanja u vezi sa ovom bolešću, sigurno je sledeće: bolest pod imenom "shizofrenija" ne postoji, a samo oboljenje nema nikakve veze sa cepanjem ličnosti obolelog.

Kod shizofrenih poremećaja dolazi do promene određenih funkcija mozga. Posledica toga su promene mišljenja, zapažanja i afektiviteta, dakle promene psihe.

Nije još u potpunosti razjašnjeno zašto dolazi do poremećaja ravnoteže moždanih funkcija. Sa sigurnošću se još jedino zna da su neke osobe posebno osetljive, te da izbijanje bolesti može biti prouzrokovano preteranim stresom ili drugim psihičkim opterećenjima, uživanjem droga i hormonalnim poremećajima (trudnoća, klimakterijum).

Po čemu prepoznajemo neki shizofreni poremećaj?

Bolest se može manifestovati na najrazličitije načine s potpuno različitim znakovima (simptomima). Kod pojedinih osoba simptomi mogu biti vrlo teški, dok su kod drugih beznačajni ili uopšte nisu izraženi. Postoji samo neodređen osećaj da "nešto nije u redu".

Kod osoba koje pate od shizofrenih poremećaja najčešće je prisutan strah i osećaj da se od njih suviše zahteva. Kod shizofrenih poremećaja često dolazi do gubitka vlastite osobenosti, svog ja i identiteta. Takva osoba oseća da između nje i okoline nema nikakvih granica. Bolesnik osim toga veruje da su drugi preuzeli vlast nad njim, jer se ne može zaštititi (postavljanjem granica). U stručnoj terminologiji ovaj "simptom" se naziva poremećajem ega.

Radi bolje preglednosti simptomi se često dele na pozitivne i negativne simptome. Jedni simptomi (pozitivni) se tokom neke faze bolesti javljaju dodatno uz normalno doživljavanje na primer halucinacije ili sumanute misli, a drugi simptomi (negativni) se ogledaju u manjku u odnosu na period pre bolesti (npr. nedostatak poleta, povlačenje u sebe).

Najvažniji su simptomi:

ˇ halucinacije

ˇ sumanute ideje

ˇ poremećaji mišljenja

ˇ poremećaj volje

ˇ socijalno povlačenje

ˇ depresija

ˇ nedostatak osećaja za bolest

ˇ osećaj promenjenosti (osećaj upravljanja od spolja/od drugih)

Najvažniji pozitivni simptomi

Halucinacije

Naš mozak poseduje neku vrstu filtera za mnoge nadražaje iz okoline koji bi u protivnom mogli da preplave mozak. Kod shizofrenih poremećaja je poremećena ta funkcija filtriranja. Moguća "odbrambena strategija" je kompletno isključivanje spoljašnjih nadražaja (slično kao "navlačenje zavese") kao na primer u snu. Naš mozak, međutim, radi i dalje: u snu sanjamo; kod bolesnika se javlja neki oblik "sna u budnom stanju" - halucinacije. On čuje glasove (akustične halucinacije), oseća mirise (mirisne halucinacije) ili vidi stvari koje ne postoje (vizuelne halucinacije) i takva zapažanja smatra realnim.

Sumanute ideje

Iz verovanja nastaju za bolesnika realna mišljenja. On čvrsto veruje da ga proganjaju (manija gonjenja), da je bog (religiozna manija) ili da se sve odnosi na njega (ideje odnosa), drži se čvrsto svojih uverenja od kojih se ne može odvratiti nikakvim uveravanjima ili dokazima da njegove ideje ne odgovaraju stvarnosti. Uzrok tome leži u činjenici da se bolesnik povukao u svoj unutrašnji svet i da je "navukao zavesu", slično kao što smo videli kod halucinacija. Na taj način gubi mogućnost da svoje misli, svoju vlastitu "stvarnost" uporedi sa realnošću u spoljašnjem svetu.

Poremećaji mišljenja

Naročito u slučajevima kad je bolesnik emocionalno uzbuđen ili umoran njegove misli i govor postaju nesuvisli ili teško razumljivi. Bolesnik će prekinuti razgovor u sred rečenice ili će potpuno izgubiti nit. Često oseća "nadiranje" određenih misli. Ti simptomi, međutim, nemaju nikakve veze sa "maloumnošću".

Kod ove bolesti inteligencija ostaje sačuvana!

Najvažniji negativni simptomi

Kod grupe negativnih simptoma često je vrlo teško razgraničiti da li je neko određeno ponašanje bolesnika znak bolesti ili je pokušaj savladavanja bolesti - tako što će se, na primer, povlačenjem zaštititi od navale nadražaja.

Nedostatak volje

Bolesnici pojavom bolesti gube svoj uobičajeni elan i zanimanje za sve one stvari kojima su se ranije rado bavili. Zbog toga im vrlo teško pada ispunjavanje uobičajenih profesionalnih i ostalih zadataka.

Gubitak osećanja

Bolesnik ne može ni da se veseli, ni da izražava svoja osećanja na način na koji je to ranije mogao.

Socijalno povlačenje

Bolesnici se vrlo često povlače u sebe i ograđuju od svoje porodice i ostale okoline. Ne osećaju se dobro ni u krugu dobro poznatih osoba, a vrlo često izražavaju strah i od njih.

Depresija

Kod shizofrenih poremećaja može doći do pojave depresija, naročito ako pogođene osobe osećaju da je bolest u velikoj meri izmenila njihov život.

Bolesnici mogu biti toliko očajni da više ne vide nikakav izlaz. Oko 10 % svih bolesnika je tokom trajanja te bolesti izvršilo samoubistvo!

Depresivno ponašanje i misli o samoubistvu treba uzeti vrlo ozbiljno. U takvim slučajevima treba odmah kontaktirati lekara!

Kako se može postaviti sigurna dijagnoza shizofrenog poremećaja?

Slika shizofrenih poremećaja može biti mnogostruka. Zbog toga je na početku bolesti vrlo teško postaviti sigurnu dijagnozu. Porodica i prijatelji često ne nalaze objašnjenje za neobično ponašanje osobe koja pati od shizofrenih poremećaja. Ni samim bolesnicima nije jasno da boluju od ozbiljne bolesti.

Shizofreni poremećaji ne mogu se dijagnostikovati ispitivanjima krvi ili drugim sličnim metodama.

Dijagnoza se postavlja na osnovu razgovora koje lekar vodi sa bolesnikom i njegovom porodicom i na osnovu posmatranja ponašanja bolesnika. Pri tom su naročito važni broj, obim i trajanje simptoma.

Rana dijagnoza povećava izglede da će lečenje biti uspešno!

Koliko se često javljaju shizofreni poremećaji?

Shizofreni poremećaji se javljaju relativno često. Naučnim studijama je dokazano da od ove bolesti oboljeva oko 1 % svih ljudi, bez obzira na zemlju u kojoj žive, kojoj rasi ili kulturi pripadaju.

Koji su uzroci ove bolesti?

Uzroci shizofrenih poremećaja do danas nisu u potpunosti razjašnjeni. Sve činjenice, međutim, ukazuju na to da su neki ljudi osetljiviji na spoljašnje uticaje i nadražaje. Zbog te ranjivosti oni posebno snažno doživljavaju mnoge stvarim te su zbog toga manje "otporni" na opterećenja, stres i unutrašnje konflikte. Oni su dakle osetljiviji od drugih ljudi. Takva ranjivost se stručnim jezikom naziva vulnerabilnost. Ako opterećenja i stres postanu preveliki, kod takvih osoba dolazi do neke vrste "sloma živaca" i do pojave simptoma bolesti.

Povezanost izme|u vulnerabilnosti i izbijanja bolesti može da se objasni na primeru osetljivosti na sunčanje osoba koje imaju svetlu kožu. Tip kože predstavlja dispoziciju, naslednu sklonost, baš kao i vulnerabilnost. Za osobe svetle kože sunce je jednako opasno kao što je stres opasan za posebno osetljive osobe. Osobe svetle kože mogu se zaštititi kremama za sunčanje, ali ipak ne smeju suviše dugo boraviti na suncu. Vulnerabilnim osobama će zaštitu pružiti neuroleptici.

O čemu govori dopaminska hipoteza?

Kad mozak obrađuje informacije ti se nervni impulsi dalje prenose nervnim putevima. Između pojedinih nervnih ćelija postoje dodirna mesta (sinapse) na kojima su za dalji prenos impulsa potrebne prenosne materije (transmiteri). Naučnim je istraživanjima ustanovljeno da je kod shizofrenih poremećaja poremećen prenos nadražaja na određenim sinapsama, a uzrok je previše prenosne materije koja se zove dopamin. Neurolepticima se blokiraju prijemna mesta na ćelijama (receptori) tako da zbog viška dopamina ne može da dođe do prevelikog nadražaja nervnih ćelija.

Da li su shizofreni poremećaji nasledni?

I kod drugih se bolesti (rak, infarkt srca) može naslediti sklonost za neku određenu bolest. Sama sklonost ne može, međutim, u dovoljnoj meri da objasni nastajanje bolesti. Osobe u čijim se porodicama javljaju shizofreni poremećaji, ne moraju i same oboleti. S druge strane, bolest se može pojaviti i u onim slučajevima kada niko u porodici ne pati od shizofrenih poremećaja.

Rizik oboljevanja u celokupnom stanovništvu je 1 %

Rizik oboljevanja kod bliskih rođaka je oko 10 %

Kada se javlja bolest?

Bolest se najčešće po prvi put javlja izme|u puberteta i tridesete godine života, ali u pojedinačnim slučajevima može početi ranije ili kasnije. Pre stvarnog početka bolesti obično postoji razdoblje tokom koga je bolesnik posebno osetljiv i živi u stalnoj napetosti, rastrzan svojim mislima i osećanjima. Na to se često reaguje "begom" - povlači se u sebe, traži izlaz u alkoholu i drogama ili se pridružuje nekoj sekti. Posle tih neuspečnih pokušaja savladavanja bolesti javljaju se opisani simptomi.

Izgledi za lečenje

Tok shizofrenog poremećaja može biti vrlo različit. Može se dogoditi da se bolest javi samo jednom posle čega će pogođena osoba biti opet potpuno zdrava. To se dešava prvenstveno u slučajevima kada se shizofreni poremećaj javlja kao reakcija na određene udarce sudbine (reakciona psihoza), u vreme hormonalnih promena (npr. neposredno posle porođaja) ili posle upotrebe droga. Međutim, takve će osobe zbog svoje posebne osetljivosti (vulnerabilnosti) biti posebno ugrožene od ponovne pojave bolesti.

Ako se sa lečenjem započne rano i nastavi dovoljno dugo (profilaksa recidiva), na tu se psihozu, u većini slučajeva, može vrlo povoljno delovati. Rizik recidiva (pogoršanja) se sa 85 % bez lečenja, smanjuje na 15-20 % uz lečenje. To za takve bolesnike znači da će uz veliku verovatnoću moći da žive bez recidiva (pogoršanja) - pod uslovom da su spremni da prihvate terapijski koncept lekara i da sa njim sarađuju.

Shizofreni poremećaji mogu da se leče jednako uspešno kao i sve ostale bolesti, na primer šećerna bolest.

Yasmin · Prijatelj foruma

Lečenje

U ovom poglavlju ćete saznati:

ˇ koje su terapijske mogućnosti

ˇ koliko dugo traje lečenje

ˇ koje se nuspojave mogu javiti tokom lečenja

Kako se leče shizofreni poremećaji?

Bolesnik i njegova porodica moraju da nauče da je bolesnik posebno osetljiv, te da treba izbegavati sve situacije koje bi mogle da aktiviraju bolest, kao na primer preterani stres. U takvim slučajevima će naročito biti važna psihosocijalna terapija.

Tokom psihosocijalne terapije bolesnik i njegova porodica naučiće kako da se nose s bolešću i problemima u vezi sa njom. Na taj način se može smanjiti opterećenje vezano za bolest.

Razgovarajte sa lekarom o tome koja je terapija najprikladnija u vašem konkretnom slučaju (dodatna psihoterapija, rehabilitacija, porodična terapija itd.). Naročito ako se bolest javlja po prvi put, važno je učestvovanje u psihoedukativnom programu. Tokom rada u grupama bolesnici i članovi njihovih porodica biće detaljno obavešteni o samoj bolesti, njenom toku i mogućnostima lečenja.

Da bi se ponovo uspostavila poremećena ravnoteža prenosa nadražaja u mozgu potrebno je medikamentozno lečenje neurolepticima.

Za lečenje stanja straha, depresija i poremećaja spavanja lekar će morati, pored neuroleptika, ponekad da prepiše i druge lekove.

Najbolji rezultati se postižu kombinacijom medikamentoznog lečenja neurolepticima i psihosocijalne terapije.

Zašto lekovi?

Mnogi ljudi sumnjaju da se psihička bolest može lečiti lekovima. Lekovi su, me|utim, jedina mogućnost za lečenje akutnih simptoma neke psihoze i najuspešnija zaštita od ponovnog izbijanja bolesti. Bez primene lekova bolesnik uopšte neće biti u stanju da prihvati psihosocijalnu terapiju.

Postoji niz razloga za uzimanje lekova

Život ponovo postaje jednostavniji, a kontakti sa porodicom, prijateljima i kolegama na poslu znatno lakši.

Bolesnik će opet početi da se zanima za razne stvari i da se bavi svojim hobijima.

Moći će ponovo da se koncentriše, pa će rad postati lakši. Moći će opet da se raduje!

Kako pronaći pravi lek?

S obzirom na to da svaki organizam drugačije reaguje na lekove, lekar će morati da ustanovi koji neuroleptik i u kojoj dozi je najbolji za svakog pojedinog bolesnika. Cilj lečenja je uspešno suzbijanje simptoma uz najmanje moguće nuspojave. Možda će biti nephodno probati više neuroleptika pre nego što se pronađe najdelotvorniji.

Bolesnici koji započinju sa lečenjem često postaju nestrpljivi jer se simptomi ne smanjuju odmah. Može se desiti da lečenje izazove određene nuspojave pre nego što se uoči "dobar" učinak lečenja. Bolesnici zato misle da im lek ne pomaže. Potrebno je, međutim, neko određeno vreme pre nego što neuroleptici razviju svoje potpuno delovanje. Glavni simptomi (halucinacije, sumanute ideje) nestaju većinom u razdoblju od nekoliko nedelja lečenja.

Šta će se desiti ako ne uzimate lekove?

Bez primene medikamentoznog lečenja dolazi mnogo češće do recidiva (pogoršanja), a potrebni su i češći i duži boravci u bolnici.

Verovatnoća pojave recidiva (pogoršanja)

untar prve 2 godine

Bez lečenja oko 85 %

Uz dovoljno dugo lečenje oko 10 %

Vrlo je važan intenzivan kontakt bolesinka sa lekarom kako bi se pravovremeno primetilo pogoršanje simptoma ili nuspojava, da bi se odmah mogle preduzeti odgovarajuće protivmere.

Zašto lečenje treba nastaviti, iako su nestali akutni simptomi?

Posebna osetljivost (vulnerabilnost) bolesnika ne prestaje posle nestanka simptoma. Zbog toga bolesniku i dalje treba zaštita koju mu pružaju neuroleptici. Na taj način se sprečava ponovno pojavljivanje bolesti.

Dugotrajnim lečenjem malim dozama neuroleptika postiže se smanjenje osetljivosti i na taj način sprečava recidiv (tj. pogoršanje, prim.prev. u daljem tekstu pominaće se samo kao "recidiv"). Takav učinak se može postići samo ako bolesnik i posle poboljšanja akutnih simptoma i dalje uzima neuroleptike.

Lečenjem neurolepticima može da se smanji rizik od pojave recidiva na 15-20 %

Koliko dugo traje lečenje neurolepticima?

Da bi se sprečila ponovna pojava simptoma i novo izbijanje bolesti treba neuroleptike uzimati duže vreme, najčešće više godina (profilaksa recidiva).

Postoje međunarodne smernice koje propisuju trajanje lečenja radi profilakse recidiva.

Prva pojava bolesti: Lečenje neurolepticima bi posle povlačenja simptoma trebalo nastaviti najmanje 1-2 godine.

Posle recidiva: Rizik pojave novog recidiva još je veši nego kod prvog izbijanja bolesti. Lečenje bi trebalo nastaviti najmanje 5 godina.

Kod posebno teških recidiva treba zaštitu neurolepticima sprovoditi čitav život!

Lekar treba u svakom pojedinom slučaju da odredi potrebno individualno trajanje lečenja, uzevši u obzir dotadašnji tok i težinu bolesti!

U kojim farmaceutskim oblicima se daju neuroleptici?

Neuroleptici se mogu primeniti na dva načina: oralno (na usta) - u obliku kapi, kapsula ili tableta, ali i intramuskularno (injekcijom u mišić).

Poseban oblik intramuskularne primene predstavlja depo-injekcija. Jednom jedinom injekcijom bolesnik će dobiti količinu aktivne materije koja je dovoljna za dve do četri nedelje. Iz intramuskularno uskladištene aktivne materije postupno se otpuštaju dnevne doze leka, tako da nije potrebno svakodnevno uzimanje, a istovremeno se poboljšava podnošljivost.

Postoje i kratkotrajne depo-injekcije s delovanjem od oko 3 dana koje se pretežno koriste za lečenje akutne faze bolesti.

Lečenje se može započeti kratkotrajnim depo-injekcijama, kapima ili tabletama. Kad se stanje bolesnika stabilizuje, terapija se nastavlja tabletama ili depo-injekcijama.

Koja su najčešća neželjena dejstva lekova?

Kao svi lekovi i neuroleptici imaju odre|ena neželjena dejstva. Spisak neželjenih dejstava koji se može pročitati u uputstvima za upotrebu, može ponekad biti zastrašujući. Treba, međutim, imati na umu da su u uputstvima za upotrebu lekova navedena sva neželjena dejstva koja su zabeležena bilo gde u svetu. Neka "neželjena dejstva" mogu u stvari biti simptomi bolesti (na primer umor, nedostatak volje, smetnje koncentracije).

Individualna osetljivost na neželjena dejstva je vrlo različita. Zbog toga treba, ako se ona pojave, uvek konsultovati lekara. U mnogim se slučajevima te neprijatne propratne pojave mogu ublažiti ili ukloniti promenom doze, primenom nekog drugog preparata ili uzimanjem dodatnih lekova. Sada već postoji nova generacija neuroleptika (atipični neuroleptici) koji izazivaju znatno manji broj neželjenih dejstava.

Ako neželjena dejstva i dalje traju, treba zajedno sa lekarom proceniti nije li korist lečenja ipak veća od neprijatnosti izazvanih tim neželjenim dejstima.

Neuroleptici ne izazivanju naviku niti zavisnost. To je sa sigurnošću dokazano!!!

S obzirom na to da i simptomi bolesti i nuspojave nepovoljno utiču na sposobnost koncentracije i koordinaciju pokreta, posavetujte se sa lekarom da li smete upravljati motornim vozilima ili mašinama.

Kod bolesnika koji više godina uzimaju neuroleptike mogu se javiti posebno neugodna neželjena dejstva tj. kasne diskinezije koje se ogledaju nesvesnim pokretima usta, usnica i jezika, a ponekad i drugih mišića. Kasne diskinezije su relativno retke - kod dugogodišnjeg uzimanja neuroleptika javljaju se u 15-20 % slučajeva. Ako postoji sumnja na kasnu diskineziju, treba odmah posetiti lekara i odlučiti o nastavku lečenja.

Neželjena dejstva
Protivmere

Grčevi u mišićima (diskinezije)

Antiholinergični lekovi

Ukrućenost mišića, drhtanje, nemir
Smanjenje doze, antiholinergični lekovi, promena neuroleptika

Potreba za stalnim kretanjem (akatizija)

Promena neuroleptika

Sniženje krvnog pritiska
Izbegavati prenagla povećanja doze, polagano ustajati, glavnu dozu uzimati uveče

Suvoća usta, zatvor, smetnje vida
Smanjenje doze, odgovarajući lekovi (na primer sredstva za čišćenje) ili promena neuroleptika

Povećanje telesne težine

Dijeta, promena neuroleptika

Umor, omamljenost
Smanjenje doze, ne upravljati motornim vozilima, glavnu dozu uzimati uveče

Preosetljivost na sunčevu svetlost
Izbegavati sunce, koristiti sredstva za sunčanje

Seksualni poremećaji

Smanjenje doze, promena neuroleptika

Usporenost kretnji
Promena neuroleptika, smanjenje doze ili antiholinergični lekovi

Smetnja koncentracije

Smanjenje doze, promena neuroleptika

Nesvesni pokreti mišića

Smanjenje doze, promena neuroleptika

U retkim slučajevima mogu nastupiti i druga neželjena dejstva!

Šta su atipični neuroleptici?

Novi tzv. "atipični" neuroleptici su lekovi koji su znatno bolje podnošljivi od "klasičnih" neuroleptika. Kod tih se preparata vrlo retko javlja posebno neprijatan skup neželjenih dejstava koji obuhvataju pogoršanje kretanja, hod sitnim koracima i nemir pri sedenju i stajanju. Osim toga izgleda da atipični neuroleptici povoljnije deluju na negativne simptome kao što su nedostatak volje i socijalno povlačenje.

Zbog čega pojedini bolesnici ne žele da uzimaju lekove?

Nedovoljno informacija

o samoj bolesti, mogućnostima lečenja i načinu delovanja lekova. Veliku ulogu pritom igra i osnovni stav prema bolesti i "hemijskom" lečenju psihičkih poremećaja.

Uključite se u neku psihoedukativnu grupu, zatražite od svog lekara tačne informacije i pročitajte poneki priručnik poput ovog.

Nedovoljan uvid u bolest

Pogođene osobe veruju da se promenila okolina a da oni sami uopšte nisu bolesni. Zbog toga nekima od njih uopšte nije jasno da im je potrebna terapija.

I ovde treba preduzeti pomenute mere.

Strah od realnosti svakodnevice

Strah od odgovornosti za sopstveni život prisiljava mnoge bolesnike na bekstvo u "svet psihoze" iz kojeg uopšte ne žele da izađu.

Psihoedukativne grupe pomoći će takvim pojedincima da razmene iskustva o tome na koji način može bolje da se savlada bolest i normalno živi.

Neželjena dejstva lekova

Često je stah od neželjenih dejstava razlog za generalno odbijanje lekova, odnosno za njihovo neredovno uzimanje.

Šta se sve može učiniti protiv neželjenih dejstava pogledaj u prethodnom poglavlju.

Strah od zavisnosti od lekova

Redovno uzimanje neuroleptika, čak i kroz duže vremensko razdoblje, neće izazvati zavisnost!!!

Strah od promene ličnosti

Bolesnici se često boje da će uzimanjem lekova izgubiti svoju osobenost ili da će se na taj način kontrolisati njihove misli.

Istina je upravo obrnuta - ako se ova bolest ne leči, može doći do zbrke misli i raspada ličnosti!

Psihosocijalne terapijske mere

Bolesniku će često, da bi izašao na kraj s delovanjem bolesti na privatan i profesionalan život, trebati stručna pomoć. U tu su se svrhu dobrim pokazali sledeći oblici lečenja:

Rehabilitacijski programi će pomoći bolesniku da se postupno ponovo uklopi u normalnu životnu i radnu sredinu, pružiće mu savete i pomoć u vezi sa pitanjem stanovanja i izbora zanimanja, a pomoćiće mu i pri pronalaženju odgovarajućeg posla ili kod finansijskih problema.

Tokom porodične terapije obrađuju se porodični konflikti. Terapija se može sprovoditi sa jednom jedinom porodicom ili sa više porodica zajedno u obliku neke vrste grupne terapije.

Tokom terapije ponašanja i vežbanja u socijalnom području bolesnici vežbaju ponašanje na radnom mestu i kontakte s drugim ljudima, na primer u igrama uloga i učenju na modelu.

U psihoedukativnim grupama bolesnici i članovi njihovih porodica naučiće kako da bolje razumeju ovu bolest, njena delovanja i načine njenog savladavanja.

Šta su to psihoedukativne grupe?

U takvim se grupama na lako razumljiv način objašnjava ova bolest i načini njenog lečenja. Učesnici će naučiti kako da rešavaju socijalne konflikte i pomoći će jedni drugima pri savladavanju bolesti.

Takvu terapijsku grupu vode psihijatar, psiholog, član medicinskog osoblja ili socijalni radnik. Program najčešće traje osam do deset sati u razmacima od dve do tri nedelje. Posle toga učesnici grupe se često i dalje sastaju u okviru grupa za samopomoć.

Naučnim istraživanjima je dokazano da su bolesnici i članovi njihovih porodica koji su učestvovali u psihoedukativnim grupama bili bolje obavešteni i da su na taj način mogli bolje da savladaju bolest. Zbog toga je kod tih bolesnika zabeležen znatno manji broj recidiva bolesti i boravka u bolnici.

Izbegavanje recidiva

U ovom ćete poglavlju saznati:

ˇ kako prepoznati recidiv

ˇ šta se sve može učiniti da se recidiv spreči

ˇ šta učiniti u slučaju krize

ˇ zašto bolesnici treba da izbegavaju alkohol i droge

Zbog čega je tako važno izbegavanje pojave recidiva?

Recidivi predstavljaju veliko opterećenje za sve pogođene. Bolesniku će trebati barem godinu dana da se oporavi od recidiva i da bude opet potpuno sposoban za rad. Ponekad se može desiti da mu se nikad više u potpunosti ne vrate ranije sposobnosti.

Izbegavanje recidiva je zbog toga najvažnija tačka u lečenju.

Kako ćemo prepoznati preteći recidiv? Kako ga izbeći?

Ponovno izbijanje bolesti najaviće se dosta ranije: nervozom, poremećajima spavanja ili nekim drugim znakovima. Vrlo je važno da se ti znakovi prepoznaju. Ako se pojave, treba odmah posetiti lekara. Što pre se prepozna preteći recidiv i što pre se preduzmu odgovarajuće mere, to postoji i veća mogućnost sprečavanja ponovnog izbijanja bolesti!

Svaka nervoza naravno ne znači da stvarno preti recidiv. Ipak je bolje i da se lekar ponekad konsultuje bez potrebe, nego da bolest ponovo izbije.

U sledećem poglavlju naći ćete popis simptoma kojima se može najaviti predstojeći recidiv.

Rani znakovi mogu biti različiti kod pojedinih bolesnika. Zbog toga treba obratiti pažnju ne samo na tipične nego i na individualne rane znakove upozorenja.

I sami možete napraviti takav popis prema tabeli datoj u daljem tekstu.

Tipični rani znaci upozorenja

ˇ nervoza, napetost

ˇ nemir, poremećaji spavanja

ˇ lagana uzbuđenost

ˇ smetnje koncentracije

ˇ bezvoljnost, utučenost

ˇ povlačenje u sebe

ˇ nedostatak apetita

ˇ gubitak interesa

ˇ osećaj bezvrednosti

ˇ smetnje pamćenja

ˇ osećaj da nam se svi smeju ili da nas ogovaraju

ˇ zvučne halucinacije

ˇ iznenadan gubitak interesovanja za slušanje radija ili gledanje televizije

ˇ povećana sklonost konzumiranju alkohola ili pušenju

ˇ izbegavanje novih, neuobičajenih situacija

ˇ izbegavanje većih grupa ljudi (bioskop, pozorište)

Ako ovi znaci potraju nekoliko dana, obavezno posetite lekara!

Moji rani znakovi upozorenja:

.........

........

........

Strategije savladavanja:

ˇ pomaže mi: (npr. fizička aktivnost, povlačenje, mir, priroda)

........

.......

........

ˇ Šteti mi (npr. putovanja, alkohol, suviše gledanja televizije)

.........

.........

.........

Kako se treba ponašati u slučaju krize?

Verovatnoća da se bolest ponovo javi nije previše velika ako se primenjuje zadovoljavajuća terapija. Postoji doduše određeni rizik (oko 15 %), te stoga prethodno treba napraviti krizni plan.

Dok je bolesnik u stabilnoj fazi trebalo bi da se zajedno sa lekarom i članovima porodice dogovori kako treba da se postupa u slučaju da se pojave navedeni rani znakovi upozorenja, na primer, da li treba povećati dozu leka, odnosno da li bi bolesnik možda u početku trebalo da ostane kod kuće ili da ode na lečenje u psihijatrijsku bolnicu - ako je potrebno i protiv njegove volje - kako bi se sačuvao od daljih oštećenja.

Da li droge ili alkohol povećavaju rizik od pojave recidiva?

DA!!! Alkohol i droge ometaju metabolizam nervnog sistema, pa je zbog toga neobično važno da ih bolesnik izbegava.

Yasmin · Prijatelj foruma

Bolesnici i njihova porodica

U ovom poglavlju ćete saznati:

ˇ koju ulogu igra socijalna okolina

ˇ zašto porodica mora da se uključi u plan lečenja

ˇ na šta treba obratiti pažnju u svakodnevnom kontaktu sa bolesnikom

ˇ koje su potrebe članova porodice bolesnika

Koji su preduslovi uspešnog lečenja?

Shizofreni poremećaj nije samo neka "normalna" kriza koja će nestati sama od sebe, već ozbiljna bolest koju treba lečiti. Ako bolesnik i njegova porodica prihvate tu činjenicu, prvi korak ka uspehu je već učinjen.

Optimalno lečenje se sastoji od medikamentozne i psihosocijalne terapije. Dobri izgledi da će lečenje biti uspešno postoje jedino u onim slučajevima kada su i bolesnici i njihove porodice spremni da sarađuju sa lekarom i da se pridržavaju dogovora. Lečenje se nikada ne sme prekinuti bez dogovora sa lekarom!

Kako porodica može da pomogne u lečenju?

U svakodnevnom zajedničkom životu treba se pridržavati sledećih pravila:

Obolele osobe imaju smanjenu radnu sposobnost i produktivnost. Mislite uvek na to da je to posledica bolesti i da nema nikakve veze sa lenjošću!

Bolesnicima je neophodna mogućnost povlačenja na neko usamljeno mesto. Oni zbog svoje bolesti često ne prave razliku između važnih i nevažnih utisaka. Zbog toga ih uzbuđenja i stres jako opterećuju.

Bolesnicima treba uredan dnevni raspored i ljudi na koje se mogu osloniti. Vrlo je važno da se sa obolelim članom porodice razgovara jasno i jednostavno bez suvišnih kritika.

Bolesnik se ne sme preopteretiti raznim aktivnostima i dužnostima. Njegove postojeće sposobnosti se međutim ne smeju izgubiti zbog nedostatka vežbe.

Bolesnici i njihove porodice se u stabilnim razdobljima bolesti sa lekarom moraju dogovoriti šta treba činiti u slučaju kad se bolest ponovo pojavi (krizni plan).

Nemojte ni pokušavati da uverite bolesnika u netačnost njegovih halucinacija ili sumanutih ideja. Za njega su one realnost. Pobrinite se da bolesnik dobije lekarsku pomoć.

Osobe koje pate od shizofrenih poremećaja raduju se kao i svi ostali ljudi pohvalama i priznanjima! Time se obično postiže mnogo više nego kritikom.

Nemojte postaljvati nerealne ciljeve. Preveliki pritisak na bolesnika može dovesti do pogoršanja bolesti.

Članovi porodica bi trebalo da nastoje da sami ostanu zdravi. Osim toga moraju se i dalje baviti svojim uobičajenim aktivnostima i negovati socijalne kontakte.

Samo onda ako se vi osećate dobro, moći ćete da pomognete bolesnom članu svoje porodice!

Pokušajte da kao član porodice svesno živite svoj vlastiti život!

Uloga porodice

Podrška koju pružaju članovi porodice ili dobri prijatelji je za osobe koje pate od shizofrenih poremećaja neobično važna. Zbog bolesti im je najčešće ograničena sposobnost socijalnih kontakata, pa će živeti prilično izolovano i usamljeno ako se za njih niko ne brine. U kriznim situacijama ali i kod rešavanja svakodnevnih problema, biće im neophodna pomoć sa strane.

Kod ranog otkrivanja znakova bolesti vrlo važnu ulogu igraju baš osobe iz neposredne blizine bolesnika, jer sam bolesnik najčešće ne prepoznaje prve znakove bolesti.

Članovi porodica bolesnika moraju zato dobro da poznaju sve činjenice u vezi sa bolešću. Potrebne informacije, podršku i praktičnu pomoć dobiće na primer u okviru psihoedukativnih grupa za članove porodice. U takvim će se grupama naći ljudi sa istim problemima, a već i sami razgovori sa drugim osobama koje se nalaze u sličnoj situaciji, doprineće uspešnijem savladavanju problema u vezi sa bolešću i popuštanju napetosti. To će pomoći i samom bolesniku, jer prenapeta i nervozna porodica za njega ne predstavlja nikakvu pomoć. Cilj takvih psihoedukativnih grupa je uspostavljanje konstruktivnog partnerstva izme|u bolesnika, porodice i lekara.

Zakonski propisi

Prava bolesnika u psihijatrijskim ustanovama

Zakonski propisi koji se odnose na lečenje nalaze se u više zakona. Osnovni preduslov za bilo kakvo lečenje je pristanak bolesnika.

Bolesnikovom pristanku mora prethoditi razgovor sa lekarom. Lekar će bolesnika na jednostavan i lako razumljiv način informisati o načinu lečenja, učincima lečenja i o mogućim negativnim posledicama. Na taj način između bolesnika i lekara dolazi do sklapanja svojevrsnog "ugovora o lečenju" koji bolesnik u svakom trenutku može raskinuti.

Ta opšta pravila važe i za psihijatrijsko lečenje - za sve one bolesnike koji dobrovoljno odlaze na lečenje i mogu samostalno prosu|ivati i donositi odluke, odnosno za one kojima ne treba ograničiti slobodu kretanja.

Ako, međutim, bolesnika treba zadržati i lečiti protiv njegove volje, što je pod određenim okolnostima dopušteno, važe posebna pravila. U takvim slučajevima se govori o "smeštanju u psihijatrijsku ustanovu" što je regulisano posebnim propisima.

Ako nekog bolesnika treba "smestiti u psihijatrijsku ustanovu", to znači da će biti primljen u zatvoreni odsek bolnice, odnosno da će mu kretanje biti ograničeno. Pri smeštanju bolesnika u psihijatrijsku bolnicu, lekar može ograničiti i neka druga prava bolesnika: kontakte sa osobama izvan bolnice (posete, telefonske razgovore) i uvid u lekarsku dokumentaciju. Ostali zahvati u lična prava bolesnika nisu dozvoljeni.

Da bi se bolesnik protiv svoje volje mogao smestiti u psihijatrijsku bolnicu moraju biti ispunjeni sledeći preduslovi:

1. postoji opasnost da će bolesnik povrediti ili ugroziti bilo sebe bilo druge ("znatnije ugrožavanje sebe ili drugih");

2. dva psihijatra moraju da utvrde da stvarno postoji takvo ugrožavanje i da je bolesnik psihički bolestan;

3. ne postoji nikakva druga mogućnost lečenja.

Lekar mora na prisutpačan način bolesniku da objasni zašto je smešten u bolnicu (ako mu takva informacija u njegovoj trenutnoj situaciji ne nanosi više štete nego koristi). On takođe mora da o smeštanju bolesnika u psihijatrijsku ustanovu obavesti sud, advokata i porodicu bolesnika.

Ako bolesnik zbog svoje psihičke bolesti nije (više) u stanju da sam brine za svoje poslove, može mu se odrediti staratelj. To će na zahtev samog bolesnika, njegove porodice ili drugih osoba učiniti sud.

Bolesnik se može u psihijatrijsku ustanovu smestiti na svoj lični zahtev ako još poseduje poslovnu sposobnost. U tom slučaju bolesnik mora dati izjavu da je sporazuman sa lečenjem i sa ograničavanjem slobode kretanja.

Ako želite da saznate nešto više o zakonskim propisima i pravima bolesnika i članova porodica u vezi sa smeštanjem bolesnika u psihijatrijsku ustanovu, obratite se advokatu ili socijalnom radniku.

Ovaj tekst je izrađenen u okviru programa PRELAPSE koji je kompanija "Lundbeck" pokrenula u mnogim zemljama. PRELAPSE znači "Preventing Relapse in Schizophrenia" tj. sprečavanje recidiva kod shizofrenije. Ovaj program su priznale Svetska zdravstvena organizacija (WHO) i Svetsko udruzenje psihijatara (WPA).

Eliot je sreda · Odomaćeni član

Koje su razlike izmedju paranoje - sizofrenije - paranoidne sizofrenije?

/me zbunjena Rolling Eyes

Bajadk · Odomaćeni član

Nadam se da ce ti ovo malo pomoc.

Paranoja (grc. pored,preko i duh,um) je psihoza
kod koje su dominantne sledece fiksne ideje:
ideja velicine,ideja posmatranja i ideja proganjanja.
Uz cvrstu uverenost u sopstvene fiksne
ideje intelignencija je kod paranoje ocuvana te se
ova bolest ponekad naziva i razumnim ludilom.

Shizofrenija (grcki rascepljene duse) odnosi se
na siroku grupu mentalnih bolesti koje su
ranije delimicno bile obuhvacene terminom
alijenacija, a kasnije demencija prekoks.
Sada se razlikuju tri osnovne
grupe shizofrenije:katanonicna,
paranoidna i hebefrenicna.
Obuhvata podjednako oba pola najcesce na
uzrastu od 15-35 godina.
Spada u psihoze.Osnovni je poremecaj
u poremecajima misljenja, koje postaje nejasno,
sa pomerenim i poremecenim znacenjima
izvitoperenim logickim relacijama,
neocekivanim asocijacijama i recima,
neologizmima i opstim autizmom

pinkie · Prijatelj foruma

Dusevna bolest

Dusevna bolest predstavlja strukturisani,cvrsto uobliceni i relativno trajni poremecaj psihickog zivota koji se po pravilu ne moze ukloniti bez odgovarajuce psihoterapije.
Svaka od dusevnih bolesti ima svoju posebnu klinicku sliku,osobenu etiologiju, dinamiku i prognozu.
Frojd je sve dusevne bolesti podelio na dve velike klase:
- neuroze ili neuroze transfera
- psihoze ili narcisticke neuroze
Neuroze su: histerija, fobija i opsesivna neuroza,a psihoze su shizofrenija, melanholija i paranoja.
a evo dalje i jednog detaljnog objasnjenja preuzeto sa jednog sajta ..verujem i nadam se da ce ti biti od pomoci Wink

PSIHOTICNI POREMECAJI (PSIHOZE)

Psihoze su dusevna oboljenja gde je izmenjen odnos sa realnoscu.
Podela (gruba) izvrsena je iz didaktickih i terapijskih razloga:
1. shizofrene
2. afektivne
3. paranoidne

Shizofrene psihoze

To je tesko progredijentno dusevno oboljenje gde dolazi do posebnih oblika otudjenja licnosti od realnosti i do rascepa licnosti (shizos – rascep, vrenos – dusa). Osnovna psihopatologija rascep duse, rascep u kome pacijent dozivljava emocionalno otudjenje od realnosti. Najveci broj psihoza pripada ovoj grupi. Ovde dolazi do transformacije licnosti (pri kraju zivota) koja iz sveta realnosti bezi u autisticni, imaginativni svet gde postoji haos, sumanute ideje ili halucinacije ili je bez ikakvih sadrzaja. Ovde dolazi i do osiromasenja inteligencije, ali to nije sustina. Sustina se moze videti u projektivnim tehnikama (Rorsah, TAT...), gde se uocava veliko osiromasenje, sto je posledica transformacije u emocionalnom delu (emocionalna tupost, povlacenje...). Jos u XVII veku ustanovljeno je da se ove bolesti razvijaju relativno rano, u adolescenciji izmedju 13-e i 18-e god. i da dominira poremecaj volje, misljenja (i po formi i po sadrzaju) i raspolozenja, a kasnije je dodato i nagona. To su dominantni simptomi, a dodatni (akcesorni) simptomi su poremecaj percepcije (halucinacije neodredjuju shizofreniju), mnesticke f-je (ucenje i pamcenje slabi), karakteristican rukopis (pisu po uglovima) i karakteristicno verbalno izrazavanje (skandirani govor – kazu jednu rec i prestanu i misle da su sve rekli). Za njih znacaj ima njihov autisticni svet. Ovde postoje kvalitativni poremecaji misljenja (sumanute ideje).
Apato-abulija – poremecaj raspolozenja i poremecaj volje.
Takodje u nagonskoj sveri gasi se sexualni deo. Postoje i pacijenti koji jeko mnogo jedu ili su jako mrsavi. Drugi imaju jaku potrebu da puse (cak sakupljaju opuske po krugu bolnice).
Ovakvi pacijenti imaju i halucinacije najcesce auditivne, pa i cenestopatske, redje opticke (inace karakteristicne za intoksikaciju) i mirisne (karakteristicne za tumor mozga).
Kod ovih psihoza mozemo da govorimo o:
1. pozitivnim simptomima
Ova simptomatologija moze da se opise i ona je produktivna, ima sadrzaje.
2. negativnim simptomima
Ovde nema simptoma, pacijenti su prazni, bezvoljni, povuceni, u svom autisticnom svetu.
Fenomen “staklene kugle” je dozivljaj koji se javlja kod ovih pacijenata da svi znaju sta oni misle i sta se desava u njihovoj glavi, cini im se kao da im stalno neko oduzima njihovu produkciju.
Etioloski faktori – pitanje je koliko je to bioloska datost, ali ipak je cesca u shizofrenim porodicama. Da li postoji predispozicija – bioloski faktori koji uticu, a da je stresna situacija ta koja je okidac – humoralne studije. Etioloski, nismo pronasli ni jedan jasan faktor – uzrocnik (metabolicki, bioloski, sredinski, iskustveni). Pitanje je da li je za shizofrene psihoze odgovoran nasledni faktor. Bioloske, socijalne i psiholoske teorije, ipak bolje to objasnjavaju.
Epidemioloske studije pokazuju da pojava novih slucajeva ne dovodi do sirenja shizofrenije. Procenat u populaciji je uvek isti. Postoji intenca od 0.19-0.35 na 1000 stanovnika (150-200 na milion stanovnika). To je tesko objasniti jer se oni uglavnom ne vencavaju, sto ide u prilog socijalnim faktorima.
Osnovna podela po zivotnom dobu i simptomatologiji:
1. hebefrenija
Cesce oboljevaju muskarci nego zene. Javlja se u ranom dobu oko 15-e god. Ono sto je karakteristicno jeste bogatstvo psihopatologijom – jaki poremecaji i volje i misljenja i raspolozenja i nagona. Jako su agresivni i uznemireni, a posto su mladi imaju ogromnu snagu, pa mogu i svasta da polome.
2. shizofrenija simplex
Ovde se uglavnom javlja negativna simptomatologija. Pocinje rano u adolescenciji (nema predispozicija muskarci / zene) i nastaje postepeno – ima “sunjajuci oblik”. Sam adolescencija nosi velike promene i transformacije sto su nekako i simptomi ove bolesti. Postoji i tip licnosti karakteristican za ovu bolest – cutljiva, povucena, izolovana, uplasena deca, kod kojih u adolescenciji pocinju jos vise da slabe socijalni kontakti, javlja se slab uspeh u skoli... sto su cesti anamnesticki podaci (a inace su karakteristicni i za normalnu adolescenciju). Cesto ove osobe vise pred ogledalom, ali ne zato sto hoce da uoce neke svoje crte, nego da vide da li su to oni, sto predstavlja fenomen depersonalizacije ili derealizacije. Ovde nema tako bogatih poremecaja percepcije i svih ostalih. Oni jednostavno ne ulaze u neko socijalno polje, a u samim psihijatrijskim bolnicama oni su uvek sami. Sa njima je tesko ostvariti verbalni odnos.
3. katatona shizofrenija
Ovde je veoma izrazen poremecaj volje tj. pojava katatonih simptoma. Ovi pacijenti mogu da u odredjenom polozaju budu satima (na jednoj nozi, iskrivljeni...). Ostali simptomi su uglavnom isti.
4. paranoidna shizofrenija
Javlja se kasnije (nego ove prethodne) oko 20-e god. Ono sto je karaktreristicno je da smo u ..................................??? da li je perzistentna ili paranoidna shizofrenija, posebno ako postoji poremecaj afekta ali i poremecaj misljenja posebno (i po formi i po sadrzaju). Pacijent je u stanju gde nema pozitivnih simptoma (nisu .......................???) ali na neki nacin su ves izmenjeni????????
(dopuni molim te ovaj deo malo bolje je je ovo uzas) – ono sto ja imam je to da su simptomi socijalna izolacija, poremecaj misljenja i po formi i po sadrzaju i da su u vecoj ili manjoj meri prisutni i svi ostali simptomi karakteristicni za shizofrene psihoze.
U terapiji se koriste neuroleptici (holdol...??????) koji pomognu da se smire simptomi ali oni izazivaju tzv. “blagi neurolepticni sindrom” – maskasto lice, usporeniji pokreti.
Rezidualno ili post-shizofreno stanje – ugl. su hospitalizovani, ali kada izgube pozitivne simptome postoji mogucnost da se vrate u porodicu i sl. – po ponasanju i po afektivitetu??????? Kod shizofrenih psihoza nema afektivne rezonance (izmenjen je afekat), dok kod afektivnih psihoza postoji.
- shizo-afektivne psihoze
Ovo je kategorija gde se jako mesaju shizofreni i afektivni simptomi. Javljaju se afektivni simptomi i poremecaji misljenja???????????

Afektivne psihoze

maniako-depresivne psihoze (endem psihoze)
Ovde postoje razlicite forme kao sinusoide – manija-depresija-manija. Postoje pozitivna (+) i negativna (-) faza. Moze da postoji ciklicnost (ciklicne psihoze) – da se smenjuju manija i depresija ili ciklicnost u smislu samo pozitivna ili samo negativna. Ono sto je karakteristicno, za razliku od shizofrenih gde postoji siromastvo licnosti, ovde nema tog siromastva. Sama bolest ne osiromasuje licnost zakoci licnost, ali kada se izadje iz stanja psihoze ona ne osiromasi licnost.
Etiologija:
1. bioloska teorija
Na pojavu vise uticu genetski faktori. Smatra se da na hromozomu 21 postoji gen koji je odgovoran za ove psihoze. Takodje, taj isti gen odredjuje Daunov sindrom.
2. teorija defekta serotonina
3. kateholaminska teorija
Posto postoje bioloski faktori u nastanku afektivne psihoze, ona moze da se leci i to ne samo psihoticna epizoda vec mozemo da vrsimo i prevenciju i to stabilizacijom celijske membrane????. Otkriveno je da kod ovih psihoza postoji povecano izlucivanje soli litijuma (posebno u maniji), pa se zato kao lek daje litijum karbonat i to kod mladjih pacijenata (mora da se pazi kod davanja soli litijuma starijima i zenama – zbog stitne zlezde). Kod manicnih postoje jedino zadesna samoubistva ako slucajno padnu od negde, ili ih udare kola i sl.
Klinicka slika manije:
Sve im je pozitivno. Ovi pacijenti strasno brzo misle (bujica ideja – misao misao ne stize), a produkcija misli prati i verbalno-motoricki deo – ubrzan govor (tahifemican, logoreja). Ove osobe su u stalnom pokretu, ne mogu da se koncentrisu na jednu stvar, stalno preduzimaju neku akciju, imaju nesanicu zbog hipermotoricnosti... Ali oni nemaju uvid u svoju bolest, jer njima je jako lepo. Javljaju se ideje omnipotencije – on sve zan, sve moze. Cesto odbijaju da uzimaju lekove, bar u prvoj seriji. Tesko ih je dovesti u bolnicu. ??? S proleca i s jeseni simptomi ove psihoze cesceizbijaju , dok kasnije bolje saradjuju. Ponekad se desi da odjednom skoce u drugu fazu, fazu depresije, i obrnuto, medjutim, cesce se prelazi iz depresije u maniju sto je izazvano lekovima, dok se objasnjenje prelaska iz manije u depresiju obrazlaze bioloskim iscrpljenjem. U hipermotoricnosti moze doci do srcane insuficijencije (depresija cuva srce).
Klinicka slika depresije:
Od depresije cesce oboljevaju zene nego muskarci. Ono sto je karakteristicno za depresiju je to sto su svi oni simptomi iz manije sada usporeni – govor, misljenje, afekat, cela motorika... do bloka. Cesto ta usporenost ide do stupora (depresivni stupor) potpune zakocenosti. I u depresijama postoji nesanica ali drugog je tipa. Manicni ne dozvole sebi da spavaju – nesanica je u startu, dok depresivni imaju nesanice posle prvog budjenja – postoji fenomen “ranog budjenja” (u 2-3 sata pred zoru) i vise ne mogu da zaspe. Tada pocinju da prave bilanse, sumiraju zivotne situacije, sto je cesto praceno “strahom od narednog dana”. Depresija je najgore stanje jer se ne vidi sansa za bolju buducnost. Kod depresivaca je tentamen u zoru (ili suicid) zbog tog straha. Najteze i najgore im je ujutru, a kako dan odmice oni se osecaju bolje. Kada manicni pacijent udje u depresiju moze da se javi osecaj krivice i da dodje do suicida. U depresijama postoje sumanute ideje siromastva, propasti (intelektualne, ekonomske...). Odjednom ne znaju nista da rade, “zamrznu” im se znanja jer se “zamrzla” mnesticka f-ja. Depresivci deluju mnogo starije nego sto ustvari jesu – animija lica (neverbalna poruka). Imaju namrsteno celo tzv. omegu na celu. Gube reflexne pokrete ili pokrete koji prate hod – sva motorika je usporena. Usporen je i rad organa (bradikardija srca, creva, zeludac, problemi sa zatvorom...).
Vecina psihoza pocinje poremecajem spavanja i poremecajem motorike. Kod manicnih i depresivnih pacijenata postoji nekriticnost u odnosu na svoje ponasanje. Za maniju i depresiju je verovatno odgovoran limbicki sistem (serotonin) koji regulise raspolozenje, stanje afekta. Afektivne psihoze najcesce naglo izbijaju.
Radjeni su i exp. sa blizancima gde je utvrdjeno da su ovde pored bioloskih faktora veoma vazni i socijalni cinioci.
U terapiji se koriste kormabezapin i litijum.

Definicije suicida
Opste znacenje samoubistva cini suicidijum – ubistvo samoga sebe. Ni jedna teorija nije dala kompletno objasnjenje. Suicidna ideja (moze) da se pojavi pre suicida. Drugi stepen??? – kad god je covek jednom pokusao da ubije sebe, uvek to treba imati na umu u anamnezi. Taj podatak treba dalje istrazivati i videti sta je motiv i koje su snage i odbrane. Vazno je prevenirati i boriti se za zivot.
U XVIII veku pojavila se prva definicija samoubistva, ali do danasnjeg dana ne postoji ona prava jer postoje velike individualne i kulturne razlike medju tipovima samoubilackih radnji (kamikaze, partizani koji skacu na bunkere – altruisticka samoubistva...)
Prva grupa teorija koje suicid vide samo kao znak mentalnog oboljenja:
socijalna grupa teorija
Covek u interakciji sa sredinom uoblicava zivljenje. Sredina ima ulogu u razvoju. Dirkem je uradio socijalnu studiju o samoubistvima koja suicid razmatra kao drustveni fenomen. Postoje tako 4 kategorije samoubistva:
1. egoisticna samoubistva
Rezultat su preterane individualizacije ili nedovoljne ?????????????? integracije grupa u kojoj osoba pripada. Pojedine grupe ?????? samo jer ne mogu da se adaptiraju (samo medju raseljenim licima). Osnova za ovaj tip suicida je apatija, ali u odnosu na grupu. Grupa nije ta koja podstice, vec oni kukaju za onim sto su imali. To jeste depresivni fenomen, ali je ??????????? grup????. Preterana individualizacija ???jer nisu spremne da bilo sta promene u svom zivotu (npr. samo su se bavili zemljoradnjom).
2. altruisticka samoubistva
Posledica je nedovoljne individualizacije. Njega zahteva drustvo koje vrsi pritisak na pojedinca da bi tim cinio za drustvo. Jedinka treba da bude od koristi zajednici (kamikaze, samospaljivanja...). ???Pod uticajem drustvenih uticaja??? ??Znak da drustvo stvara marginalne ljude. To su te ideologije kojima ljudi pripadaju.
3. anomicka samoubistva
Rezultat su privremene, ali nagle promene u drustvenim normama karakteristicne za drustva u tranziciji jer postoji dozivljaj otudjenja. Moze da se javlja i tamo gde se preuzima rizik zivljenja (pocinjanje biznisa, mafija, Dafiment banka, devizne stednje...). U Svedskoj postoji visoka tehnologija (ali otpustanje ljudi), visok pritisak, egzistencijalni uslovi, nema dovoljno svetlosti, niske su temperature, velike su hladnoce... ljudi su depresivni, cest je alkoholizam...
Gubitak ili smrt partnera povecava rizik od suicida jer je to prekid nekog odnosa, gubitak cilja ili zelje za zivljenjem. U PTSD-u postoje normalne emocionalne posledice na nenormalnu situaciju sto utice na povecan rizik od suicida. PTSD se javlja posle velikih katastrofa, saobracajnih nesreca, hendikepa...
4. fatalisticka samoubistva
Reakcija na hiperegulaciju jer su ogranicavajuca, iznenadna i prejaka (ropstvo, zatvor, nema nam spasa, kada nas muce...). Tesko se prave razlike ???????????? Postoje individualne karakteristike koje odredjuju reakciju – psiholoski faktori u interakciji sa sredinom – uzrok ovakvog cina. Postoje 2 osnovna motiva:
1. odstupanje
2. manipulacija
Meninger tvrdi da suicid mora da ima 3 elementa:
1. zelja osobe da se ubije – mrznja
(npr. ma ne mogu vise zato sto me muce)
2. zelja osobe da bude ubijena – krivica
(npr. neka se sve ovo zavrsi)
3. zelja osobe da umre – beznadje
a u strukturi imamo:
1. agresivnost
2. anksioznost
3. depresivnost
Cinjenice o samoubistvu:
- polovina onih koji pocine samoubistvo, prethodno su imali pokusaj suicida, a oni koji ostanu zivi???????
- vecina ne namerava da umre
- muskarci 4-5 puta vise se ubijaju, ali zato zene 3 puta vise pokusaju samoubistvo
- gubitak partnera 4-5 puta povecava rizik od samoubistva
- vatreno oruzje i vesanje su karakteristicniji za muskarce, a tablete i presecanje vena za zene
- homosexualci su skloniji samoubistvu
- u vreme velikih ekonomskih depresija belezi se porast samoubistava, dok to opada kada se drustvo ustali
- stopa suicida je manja u ratnom periodu, dok se ona povecava kada se zavrsi rat
- Madjarska je zemlja koja ima najvecu stopu samoubistava u svetu (to se mozda moze povezati sa nedostatkom soli u nekim podnebljima, kao i uticaj alkoholizma????), Slovenija, Ceska, Finska, Australija, Svedska, Svajcarska; dok Grcka, Holandija i Velika Britanija imaju nisku stopu samoubistava
Mitovi tj. pogresne predstave o samoubistvu:
- oni koji pricaju, nece to uciniti
- oni to cine bez upozorenja
- to cine ljudi jedino odredjene klase
- pripadanje odredjenoj religijskoj grupi cini da se samoubistvo ne pocini
- motive je lako utvrditi
- svi oni uglavnom su to izvrsili u depresiji
- ??????????
- psihoticne osobe
- kosmicke prilike imaju uticaja
- poboljsanjem ekonomske situacije, opada rizik od suicida
- to je indikator dozivljaja usamljenosti
- samo zele da umru
- ljudi retko razmisljaju o suicidu
- cesto se mladi lekari plase da pitaju za suicid
- ako se koriste sredstva koja nisu tako smrtonosna – nemaju zelju da se ubiju

Poseban vid samoubistva je eutanazija. To je cin kojim neka druga osoba vrsi ubistvo ali zato sto neka osoba trazi da bude ubijena, a nema mogucnosti da to uradi sama sa sobom. Ovo je eticko pitanje. Pocetak ove price datira od Dzeka Kevorkejna iz Micigena, koji je pomogao pacijentkinji koja je bolovala od aldshajmerove bolesti da pritisne dugme i time ubrizga dovoljnu dozu kalijum-hlorida koji zaustavlja rad srca. Medjutim ’99. god. on je nadjen i okrivljen za ubistva 20-ak osoba. Veliko je pitanje da li eutanaziju treba odobriti i pod kojim uslovima? Holandija je npr. izglasala zakon o eutanaziji.
Nacin izvrsenja suicida je indikator tezine psihopatologije. Vatreno oruzje i vesanje odredjuju tezinu bolesti??? tj. odlucnost nekoga da se ubije. Kod paranoidnih i shizofrenih psihoza javljaju se strasno bizarna ubistva (zapaljuju se, kasape bodljikavom zicom...)
Danas sve vise postoji opasnost od sekti. Neke od njih npr. pentakostalci, Jehovini svedoci... imaju u svojim propovedima propagiranje prava ljudi na slobodu i odlucivanje.

Paranoidne psihoze (perzistentni poremecaji sa sumanutoscu)

Heterogena grupa psihoza.
Perzistentne poremecaje sa sumanutocu karakterise struktura licnosti i poremecaj misljenja (i po formi, ali posebno po sadrzaju).
Postoje 3 podgrupe:
1. samo poremecaji sa sumanutoscu????
- paranoja
Postavljalo se pitanje da li je to bolest, ali ipak jeste, i to bolest koja prolazi kroz nekoliko stadijuma. Kod paranoje, i pre bolesti osobe su tipicne po strukturi (rigidne, neodustaju od stava, egocentricne, hladne, distancirane, ohole, sujetne, izolovane, zive ili same za sebe ili u malim grupama, pa se takva porodica adaptira na zahteve te osobe – “porodice tvrdjave”). Paranoja se javlja u kasnijem zivotnom dobu (posle 30-e god.) i ima vise stadijuma:
1. stadijum samoposmatranja ?????
Javljaju se prvi simptomi koji nisu indikativni. Egocentrizam okrenut ka sebi.
2. stadijum programiranja
Neko drugi utice na njih pa zato oni imaju smetnje.
3. stadijum transformisanja
Zakljucak da mu neko nesto cini jer je on veliki pronalazac, genije...
4. stadijum deteriorijacije
Identifikuje se sa sumanutom idejom.
U paranoji postoji obilje sumanutosti, ali je to u prici sasvim moguce. Karike u misljenju koje su sve logicne, osim jedne koja je bolest. Samo jedna je bolest dok ostale imaju logican smer. U drugoj i trecoj fazi tesko moze da se provali da je to bolest. Od mehanizama najcesci su intuitivni i imaginativni, a mehanizam je cista projekcija (po Frojdu potisnuta homosexualnost).
- paranoidna psihoza
- paranoidno stanje
- parafrenija
2. drugi perzistentni poremecaji
- sumanuta dizmorfofobija (samo veliki nos, usi, grudi...)
- involutivno paranoidno stanje (kod starih osoba)
- paranoja kverulans – querulance (lazu i tuze se)
3. perzistentni poremecaji sa sumanutoscu, ali nesistematizovani
neko im je nesto uradio, uzeo, podmetnuo...

miskopisko · ~Dream-Maker~

Dusevna bolest

Dusevna bolest predstavlja strukturisani,cvrsto uobliceni i relativno trajni poremecaj psihickog zivota koji se po pravilu ne moze ukloniti
bez odgovarajuce psihoterapije.Svaka od dusevnih bolesti ima svoju posebnu
klinicku sliku,osobenu etiologiju, dinamiku i prognozu.
Frojd je sve dusevne bolesti podelio na dve
velike klase:
- neuroze ili neuroze transfera
- psihoze ili narcisticke neuroze
Neuroze su: histerija, fobija i opsesivna neuroza,
a psihoze su shizofrenija, melanholija i paranoja.

---------------------------------------------------------------------------------

Shizofrenija

Shizofrenija (grcki rascepljene duse) odnosi se na siroku grupu mentalnih bolesti koje su ranije delimicno bile obuhvacene terminom
alijenacija, a kasnije demencija prekoks.Sada se razlikuju tri osnovne grupe shizofrenije:katanonicna,paranoidna i hebefrenicna.
Obuhvata podjednako oba pola najcesce na uzrastu od 15-35 godina.Spada u psihoze.Osnovni je poremecaj u poremecajima misljenja, koje postaje nejasno,
sa pomerenim i poremecenim znacenjima izvitoperenim logickim relacijama,
neocekivanim asocijacijama i recima,neologizmima i opstim autizmom.

--------------------------------------------------------------------------

Psihoze

Psihoze spadaju u teske i najteze psihicke poremecaje.
Osnovna odlika psihoticara je da je u nekoj
meri ili potpuno izgubio dodir sa realnoscu.
Halucinacije i deluzije menjaju njegovu percepciju,
promene raspolozenja menjaju njegovo ponasanje i onemogucavaju ga u odnosima sa drugim ljudima, a ostecenja mentalnih funkcija
posebno jezika i pamcenja onemogucavaju mu
da shvati mnoge stvari koje ga okruzuju i po
pravilu svoju sopstvenu situaciju ukljucujuci I napore drugih da ga lece.

------------------------------------------------------------------------------------

Deluzija

Deluzija predstavlja bolesno verovanje u nesto sto nije istinito, sto se moze dosta lako utvrditi.Deluzije nisu podlozne uticaju zdravog razuma, cak ni ociglednosti.
Kod deluzija reference na primer postoji verovanje da neka grupa govori nesto o nekoj osobi I kuje zaveru, da je deo neke televizijske emisije
njoj upucen kao poruka ili kao opomena, da je deo
teksta u knjizi ili novinama njoj posvecen.
Deluzija velicine i gonjenja srecu se u sizofreniji i paranoji, a deluzije sopstvene
bezvrednosti i gresnosti javljaju se u melanholiji.

"Paranoicne su osobe vrlo logicne. No, za razliku od znanstvenika koji traga za istinom, paranoicar traga za neprijateljima, za koje zna da su tu negdje, na njegovom tragu," kaze doktor Post i dodaje: "Paranoicar traga za dokazom koji ce potvrditi njegovu postavku o sveprisutnoj opasnosti i ignorira dokaze koji govore suprotno."
Dešava se u poslednje vreme da vas, kada u telefonskom razgovoru pomenete neko od "osetljivih" imena ili pojmova, osoba sa kojom razgovarate opomene da "o tome nije baš pametno pričati" – bar ne telefonom. Dešava se, takođe, da se u ličnom kontaktu, vaš sagovornik bojažljivo osvrće motreći na "sumnjive likove" koji su "sasvim sigurno iz one službe". Priče o tome kako "neko nekoga prati" već su postale deo folklora. Na sve to, neko ko nije te sreće da živi na mestu na kome mi živimo, rekao bi verovatno – paranoja...
BOLEST ILI NE: Prema rečima načelnika Centra za psihoze Instituta za psihijatriju profesora Vladimira Paunovića, paranoja je "ozbiljna bolest koja se u jednom svom obliku manifestuje dubokom promenom sistema mišljenja – oboleli smatra da je žrtva određenih osoba ili organizacija koje ga proganjaju ili pripremaju različite situacije nepovoljne po njega".
Ako pretpostavimo da su svi ljudi koji "paze šta pričaju" paranoični, mogli bismo, na osnovu broja takvih ljudi, tvrditi da se na našim prostorima pojavila i neka vrsta "kolektivne paranoje". Međutim, kolektivna paranoja kao medicinski fenomen ne postoji. "U određenim okolnostima, osećaj ugroženosti može se pojaviti kod mnogih ljudi koji pokušavaju da svojim razmišljanjem to sistematizuju i tako dođu na nivo povišene sumnjičavosti", tvrdi naš sagovornik.
Na šta je konkretno usmeren ovaj "povišen nivo sumnjičavosti" ne može se sa sigurnošću utvrditi. Kao u mnogim drugim oblastima života, i u ovoj se sve svodi na čaršijske priče. Priča se tako da ona služba raspolaže specijalnim uređajima koji reaguju na svaku "osetljivu" reč u telefonskom razgovoru, pa se taj razgovor snima. Tako snimljen razgovor dospeva u "lični dosije" – a taj dosije, navodno, ima svako. Ima li istine u svemu tome, verovatno ćemo saznati jednog dana, ali za sada vrlo je bitno pitanje mogu li takve priče stvoriti paranoju kod inače zdravih ljudi. Prema rečima profesora Paunovića, "socijalne tenzije i aktiviranje određenih sistema društvene zaštite mogu da pojačaju sumnjičavost i osećanje ugroženosti, posebno kod osoba koje već imaju jače izražene te osobine".
Postojanje socijalnih tenzija izraženo je vrlo jasno, društvena zaštita svedena na informativne razgovore, hapšenja, prebijanja po ulicama više su nego aktivirani. Dakle, uslovi za pojačanu sumnjičavost postoje, barem kod onih koji su, na ovaj ili onaj način, bili žrtve "sistema društvene zaštite" ili bi to mogli da postanu. Na mestu na kome mi živimo, takvih je zaista mnogo... Za utehu je makar to što pojačana sumnjičavost ipak nije paranoja.
SRBIJA I SVET: Ostaje, međutim, pitanje one Srbije koja zvanično iznosi tvrdnje o ratovima i zaverama. Ta Srbija na prvi pogled izgleda vrlo samouverena, gorda i "moralno superiorna". Ta Srbija pri tom nimalo ne pazi šta priča, iako sudbine svih nas zavise upravo od toga šta će ona reći i uraditi. Ipak, mnogi je smatraju paranoičnom, a čak i oni na koje su bili usmereni "sistemi društvene zaštite" misle da je uplašena... Ako se uzme u obzir da njeni predstavnici ne smeju da pređu granice zemalja Evropske unije, da im preti Haški tribunal, da se nalaze i na poternicama Interpola, da ih mnogi smatraju odgovornim za smrt svoje dece, za spaljivanje i bombardovanje svojih domova – njihova uplašenost je razumljiva. Ukoliko postoje realni razlozi da neko sebe smatra potencijalnom žrtvom "određenih osoba ili organizacija koje ga proganjaju i pripremaju po njega nepovoljne situacije", ne može biti reč o paranoji.
Kad se ima u vidu šta sve preti predstavnicima ovdašnjeg establišmenta, donekle se mogu razumeti tvrdnje koje oni iznose. Mogu se razumeti bar u onoj meri u kojoj se može razumeti bulažnjenje pijanog čoveka koga su ostavili žena i deca, koga su se odrekli roditelji, kome je kuća izgorela i koji je upravo izgubio poslednju paru kockajući se. Nevolja je doduše u tome što se, kao i pijani čovek, ni establišment ne zaustavlja na pukim rečima – posle njih na red dolaze pesnice. Ali, to je već tema za neku drugu priču...
MESIJE: Profesor Vladimir Paunović kaže da, osim standardne paranoje, "postoje poremećaji čija je karakteristika da obolela osoba smatra da poseduje izuzetne kvalitete – da, na primer, ima sposobnost da ljudima prikaže nove sisteme viđenja stvarnosti". "Takva osoba ima težnju da postane neka vrsta mesije". "Mesijanske ideje obolelog nemaju osnove u realnosti, ali pošto je suština svih paranoičnih poremećaja snažna efektivna veza sa poremećenim sistemom mišljenja, te osobe mogu svoju okolinu da uvere u autentičnost svojih tvrdnji i da indukuju paranoju i kod ljudi koji inače nisu paranoični", naglašava sagovornik "Vremena". Prema njegovim rečima, "osobe koje su emocionalno vezane za obolelog čoveka, koje bez kritičnosti prihvataju ono što on tvrdi, kao i osobe koje imaju mnogo ličnih problema, lako mogu ući u grupaciju koju vodi paranoik, potpuno se podvrgnuti njegovom sistemu mišljenja i zapravo mu se podređuju".

Kako porodica može da pomogne u lečenju?

U svakodnevnom zajedničkom životu treba se pridržavati sledećih pravila:
1. Obolele osobe imaju smanjenu radnu sposobnost i produktivnost. Mislite uvek na to da je to posledica bolesti i da nema nikakve veze sa lenjošću!
2. Bolesnicima je neophodna mogućnost povlačenja na neko usamljeno mesto. Oni zbog svoje bolesti često ne prave razliku između važnih i nevažnih utisaka. Zbog toga ih uzbuđenja i stres jako opterećuju.

3. Bolesnicima treba uredan dnevni raspored i ljudi na koje se mogu osloniti. Vrlo je važno da se sa obolelim članom porodice razgovara jasno i jednostavno bez suvišnih kritika.

4. Bolesnik se ne sme preopteretiti raznim aktivnostima i dužnostima. Njegove postojeće sposobnosti se međutim ne smeju izgubiti zbog nedostatka vežbe.

5. Bolesnici i njihove porodice se u stabilnim razdobljima bolesti sa lekarom moraju dogovoriti šta treba činiti u slučaju kad se bolest ponovo pojavi (krizni plan).

6. Nemojte ni pokušavati da uverite bolesnika u netačnost njegovih halucinacija ili sumanutih ideja. Za njega su one realnost. Pobrinite se da bolesnik dobije lekarsku pomoć.

7. Osobe koje pate od shizofrenih poremećaja raduju se kao i svi ostali ljudi pohvalama i priznanjima! Time se obično postiže mnogo više nego kritikom.

8. Nemojte postaljvati nerealne ciljeve. Preveliki pritisak na bolesnika može dovesti do pogoršanja bolesti.

9. Članovi porodica bi trebalo da nastoje da sami ostanu zdravi. Osim toga moraju se i dalje baviti svojim uobičajenim aktivnostima i negovati socijalne kontakte.

10. Samo onda ako se vi osećate dobro, moći ćete da pomognete bolesnom članu svoje porodice!

11. Pokušajte da kao član porodice svesno živite svoj vlastiti život
Zakonski propisi koji se odnose na lečenje nalaze se u više zakona. Osnovni preduslov za bilo kakvo lečenje je pristanak bolesnika.

Bolesnikovom pristanku mora prethoditi razgovor sa lekarom. Lekar će bolesnika na jednostavan i lako razumljiv način informisati o načinu lečenja, učincima lečenja i o mogućim negativnim posledicama. Na taj način između bolesnika i lekara dolazi do sklapanja svojevrsnog "ugovora o lečenju" koji bolesnik u svakom trenutku može raskinuti.

Ta opšta pravila važe i za psihijatrijsko lečenje - za sve one bolesnike koji dobrovoljno odlaze na lečenje i mogu samostalno prosu|ivati i donositi odluke, odnosno za one kojima ne treba ograničiti slobodu kretanja.

Ako, međutim, bolesnika treba zadržati i lečiti protiv njegove volje, što je pod određenim okolnostima dopušteno, važe posebna pravila. U takvim slučajevima se govori o "smeštanju u psihijatrijsku ustanovu" što je regulisano posebnim propisima.

Ako nekog bolesnika treba "smestiti u psihijatrijsku ustanovu", to znači da će biti primljen u zatvoreni odsek bolnice, odnosno da će mu kretanje biti ograničeno. Pri smeštanju bolesnika u psihijatrijsku bolnicu, lekar može ograničiti i neka druga prava bolesnika: kontakte sa osobama izvan bolnice (posete, telefonske razgovore) i uvid u lekarsku dokumentaciju. Ostali zahvati u lična prava bolesnika nisu dozvoljeni.

Da bi se bolesnik protiv svoje volje mogao smestiti u psihijatrijsku bolnicu moraju biti ispunjeni sledeći preduslovi:

1. postoji opasnost da će bolesnik povrediti ili ugroziti bilo sebe bilo druge ("znatnije ugrožavanje sebe ili drugih");
2. dva psihijatra moraju da utvrde da stvarno postoji takvo ugrožavanje i da je bolesnik psihički bolestan;
3. ne postoji nikakva druga mogućnost lečenja.

Lekar mora na prisutpačan način bolesniku da objasni zašto je smešten u bolnicu (ako mu takva informacija u njegovoj trenutnoj situaciji ne nanosi više štete nego koristi). On takođe mora da o smeštanju bolesnika u psihijatrijsku ustanovu obavesti sud, advokata i porodicu bolesnika.

Ako bolesnik zbog svoje psihičke bolesti nije (više) u stanju da sam brine za svoje poslove, može mu se odrediti staratelj. To će na zahtev samog bolesnika, njegove porodice ili drugih osoba učiniti sud.

Bolesnik se može u psihijatrijsku ustanovu smestiti na svoj lični zahtev ako još poseduje poslovnu sposobnost. U tom slučaju bolesnik mora dati izjavu da je sporazuman sa lečenjem i sa ograničavanjem slobode kretanja.

Ako želite da saznate nešto više o zakonskim propisima i pravima bolesnika i članova porodica u vezi sa smeštanjem bolesnika u psihijatrijsku ustanovu, obratite se advokatu ili socijalnom radniku.
Paranoja je reč koju koriste psiholozi da bi opisali sumnjičavost koja je ili preterana ili nerealna.Ta reč se koristi u svakodnevnoj konverzaciji,često u besu izrečena,često netačno rečena.Mala doza sumnjičavosti ne predstavlja paranoju,ne ako nije bazirana na pređašnjem iskustvu ili iskustvu drugih osoba.Paranoja može biti umerena(najčešće) i takve osobe mogu funkcionisati odlično u društvu,ali može biti slučajeva gde se odbija svaka saradnja sa okolinom(u pogledu lečenja),gde su pojednici nemoćni da reaguju na pravi način.Dijagnoze su ponekad teške,zato imamo podelu na tri glavne kategorije:
• Paranoidni poremećaj ličnosti
• Paranoja obmana
• Paranoidna šizofrenija

Paranoidni poremećaj ličnosti
“Derek je radio u velikoj kancelariji kao kompjuterski programer.Kad je drugi neki radnik dobio unapredjenje,Derek je osetio da ga je šef “uzeo na zub” I da nikad neće priznati njegov trud. Derek je bio uveren da ga njegovi saradnici-kolege stalno degradiraju. Jednom je umislio da na kafe pauzi njegove kolege ismevaju njega i da ga ogovaraju.Čim bi video grupu ljudi kako se smeje,on bi bio siguran da se njemu smeju.Provodio je sve više vremena razmišljajući kako mu svi žele zlo da je njegov posao trpeo a šef je bio jako nezadovoljan,i Derek je morao popravi dotadašnji niakav učinak.To je potvrdilo sve Derekove sumnje,i on je našao posao u drugoj velikoj kompaniji. Posle nekoliko nedelja provedenih na novom poslu,Derek je umišljao da ga i nove kolege takođe ne vole,da ga ismevaju iza leđa,ne prizanaju njegov rad i trud,što rezultuje Derekov loš učinak na poslu.Derek je posao promenio još jednom,pa onda još šest puta i svuda je bilo isto,Derek je patio od paranoidnog poremećaja ličnosti.”

Neki ljudi sasvim normalno pate od tzv. nepoverenja bez razloga,tako da njihova paranoidna razmišljanja ometaju njihov brak i porodični život.Nepogrešivi znak paranoje je kontinualno nepoverenje.Ljudi sa PPL-om uvek imaju svoju verziju priče koja je uvek ispravna i uvek tačna,a na svet gledaju kao veliku pretnju.Oni u svojim mislima blokiraju svaki eventualni dokaz njihovih paranoidnih misli,ne priznaju ga.Svuda oko sebe vide neposrednu opasnost.Njihovi strahovi su svuda oko njih(paranoičara),potrebno je vreme da ih napuste. U brakovima paranoja je simbol preterane(patološke) ljubomore. Kada su okolnosti toliko očigledne,paranoičari ne mogu da izdrže blam koga su “podsvesno svesni”,čak ni najmanje kritikovanje je za njih preterano. Paranoičari često “od miša prave slona” i to je staro pravilo pshilogije.Veoma su kritični(objektivno) prema drugim osobama. Parnoičari sa PPL-om su često odsečeni od ljudi,jako hladni i izbegavaju bilo kakvu vrstu prisnosti sa ljudima u svom okruženju.Veličaju svoj ponos i obektivnost. Njima nije u prirodi da zatraže pomoć drugih ljudi(pojam sami sebi dovoljni),ali pojam kompetentnosti je jako važan za njih.Genetski udeo kod paranoidnih poremećaja je još uvek nedovoljno proučen. Smatra se da kod šizofrenih poremećaja postoji velika šansa da npr.ako jedan od blizanaca ima šizofreni poremećaj,imaće ga i onaj drugi u preko 70% slučajeva.

_MaNjA_ · Upućeni član

Imam jednog prijatelja, čija majka ima shizofreniju. Ljudi moji, nečete verovat kako je to grozno. 5 godina vozio ju je od bolnice do bolnice. Ova lječenja su kod nas besplatna samo neko vreme, i ako vidiš da netko nije sposoban da živi sam i da mu treba pomoč 24/7, trebaš sve da platiš....a pomoč je jako, jako skupa. Njegova majka je delovala bez problema i sve, kad je uzimala lekove i držala se terapija, onda odjednom prestala kad joj dobro išlo i uvek su se ponavljala ista stanja. Nije znala gde je, bacila sina iz stana jer je osečala da je ne voli, zvala sve susede i prijatelje kako njezin sin radi sa njom, pisala pisma predsedniku, kad je bio još mali naterala ga u kupatilo da su njih dvojica tamo spavali, jer je ona osečala, da počinje rat, bacila mu sve stvar iz stana kroz prozor...ma ne sečam se ni svih primera , šta sve nije uradila. A tata jih več davno napustio, tako da nije imao koga kod kuče, da je pazi. Onda je jadnik jednog dana došao kući i našao majku napola mrtvu, pokušaj samoubistva, jedva, jedva je spasili. Pa opet u bolnicu i naravno kad su lječniki videli da ona ''normalno'' funkcioniše, opet su je pustili. Ona sama nije htela da potpiše da nije sposobna da živi sama, tako da nije imao sa čim da ju smesti negde, gde je pod stalnim nadzorom. Nije mu stvarno bilo važno koliko če da plati mesečno, samo da je majka na sigurnom. Sa srećom završilo se tako, da je ona posle ne znam koliko svadja potpisala da ide pod stalni nadzor i sad je tamo.

uvekoptimista · Početnik Domaćeg.de

Imam ogroman problem!
Rec je o mom bratu koji ima 22 god. Vec 6-7 meseci se veoma cudno ponasa, povukao se, ne izlazi, nista ga ne interesuje, cudne stvari prica,... Valjda smo svi u porodici smatrali da to nije nista strasno, valjda je previse izlazio, provodio se i slicno, pa mu mozda doslo da se neko vreme povuce. A i imali smo jos jedan ogroman problem, tata je bolovao od raka, uzasno tesko i bolno je sve bilo, sa na zalost nesrecnim krajem, umro je u januaru. Brat je bio s njim u trenutku smrti, pa smo mislili da je mozda i to sve doprinelo takvom ponasanju. Medjutim, stanje se pogorsalo, shvatili smo da je ozbiljno kad je izneo svoja razmisljanja, tj, videli smo da umislja neke stvari. Ali on ne zeli da cuje da je bolestan. Ja sam bila kod psihijatra, iznela mu sve, opisala njegovo ponasanje, on je rekao da je za bolnicko lecenje. Ali ja ne znam nacin da ga ubedim. On na pomen psihijatra i lecenja reaguje jako burno, skoro agresivno. Jedini nacin je prisilno, a to mama i ja ne zelimo, plasimo se, to je ipak strasno i jako stresno za sve.
Molim vas, ako iko zna za bilo koji nacin da mu pridjemo, bilo bi od pomoci! Ocajne smo, ne znamo kako da postupimo. Ako postoji neko ko dolazi i leci kuci, mozda bi to bilo resenje. Bilo sta, samo da nije privodjenje i smestanje u psihijatrijsku bolnicu.
Unapred hvala!

oasisgirl · Početnik Domaćeg.de

Draga uvekoptimista,znam o cemu govoris,imam slican problem sa starijom sestrom kojoj je 39 godina.Od pre 3-4 meseca i ona se cudno ponasa,ima napade besa kad razbija sve po kuci,onda krene da place i vice da ce se ubiti...Tesko je objasniti njen slucaj,ima tu nekoliko komponenti -bila je jako vezana za naseg oca koji je nazalost izvrsio samoubistvo pre 14 godina,i cini se kako to nikad nije prebolela,nije bila sa nama u momentu kad se to desilo.Drugo,odmalena ima los odnos sa nasom majkom s kojom nikad nije uspela da sastavi 3 dana a da se ne posvadjaju ...mama je uvek imala lose misljenje o vecini stvari koje je moja sestra uradila u svom zivotu i nikad nije bila tip koji zna da podrzi nekog.Treca stvar je sto je nedavno prekinula dugu vezu (7 godina),tj partner je napustio nakon par mjeseci svakodnevnih svadja,a razlog tih svadja su bili njena ljubomora i njegovo navodno preveliko trosenje novca.Sad ga zove svaki dan i prijeti da ce se ubiti ako se ne vrati,a i nam ostalima to govori,jer 'mi je ne volimo' , 'ona ide kod pokojnog tate i bake koji su je najvise voljeli od svih' i tome slicno.Potpuno je odvojena od stvarnosti i potpuno joj je nebitna cinjenica da ima dvoje dece od 13 i 14 godina kojima je potrebna (jedno dete je trenutno kod nje,a drugo kod oca sa kojim se rastavila pre 8 godina,jako teska situacija pogotovo s obzirom na cinjenicu da je moj bivsi zet jedan klosar koji nije u stanju da nadje stalan posao i koji nikad nije pristao na razvod,a da ne govorimo kako nikad nije davao pare za decu) ...volela bih,ako neko ovo cita,da me posavetuje,sta da radim sa suicidnom osobom koja nas sve drzi u strahu i odbija psihijatrijsko lecenje.

*Mayche* · **.:Lust Stained Despair:.**

Ne znam kako drugo misle, ali moje misljenje to da osobe koje govore da ce da se ubiju to nikad nece uraditi. Mislim da ona sa time samo zeli paznju, neciju paznju. Da li ti kao sestra, mozes da sednes sa njom i lepo popricas, ili popricaj sa majkom. Ali znam sigurno da ljude koji prete samoubistvom to nikad nece uraditi.

odlucna · Početnik Domaćeg.de

uvekoptimista............oasisgirl

Trazeci veceras po netu informaciju o paranoidnim mentalnim poremecajima, slucajno citajuci o tome iznad Vasih postova - procitah Vase price tj sudbine u porodicama. Vase sudbine su me ohrabrile da se javim i koliko je to u mojoj moci, podrzim da olaksate zivot koji nije ni malo lak.Znam sta pricam.
Moja prica
15 godina ! mama i ja zivimo u bratovljevoj "njegovoj" prici koja oscilira. Postale smo tuzne i povucene zene, zaboravile smo da se smejemo jer kako mozemo kad imamo veci problem-kao da nam je zabranjeno, da se radujemo - kao da nismo zasluzile, uzivamo -ova rec ne postoji u nasem recniku, previse cutimo-samo da bi dozvale taj mir za kojim zudimo toliko godina, mnogo trpimo-a najradije bi iz sveg glasa vristale da sva bol nestane,suze su postale normalna pojava-placemo iz nemoci ili je to jedini ventil koji imamo, stres je postala rec navike u nasim glavama-toliko je nagomilana da je ponekad ni same ne primecujemo, grc se odavno ustanio u nasu svest - sa njim se budimo ,sa njim i odlazimo na spavanje ,a sve to iz straha sta nam donosi novi dan.Da li ce sijati sunce ili pucati gromovi?

Koliko god se borile za sopstveni zivot, bile hrabre da premostimo jezivu sliku u kojoj zivimo,kada zatvorimo vrata stana i izadjemo napolje - moja majka je postovana zena, sa manirima, okolina je pozdravlja ili stane da poprica sa njom jer je dobra i plemenita zena.Ja sam uspesna poslovna zena,imam divnog coveka pored sebe, mirna i druzeljubiva osoba. A jedino nasa srca znaju koliku tugu nose. Posledice su neminovne u ovoj prici ......mama je tokom ovih 15 godina postala tezak srcani bolesnik- ja od nagomilanog stresa imam posledice za potomstvo.

Kulminacija.......pukla sam.Shvatila sam - jos bolje priznala da je nastupila recenica u kuci "nasilje u porodici" .Sve svadje, cudna ponasanja mog brata,zatvaranja ,zakljucavanja,ruzne reci,osamljivanje, napadi besa,bacanje stvari,uvrede,zabrana slobode izrazavanja,kretanja, zabrane dolazaka prijatelja......
Ja sam svog brata prijavila! Mislim da mi je to bio najtezi ali najhrabriji momenat u zivotu. Drhtala sam kao ukljucena u struju - ali sam ih dozvala. I pomogla , sada, kako njemu - tako i nama. Paradoks je veci sto sada imam osecaj krivice jer imam steceno da budem psihicki maltretirana.A ljubav ? prema bliznjem- volim ga jos vise.Ne daju mi da ga vidim jedno odredjeno vreme, tako mora,-hrabre me lekari do besvesti,ulivaju mi snagu i zale me zasto sam ovo dozvolila da traje tako dugo.Ne shvataju da smo bile same,bez icije podrske i da nas je strah od normalnog zivota pregazio jako davno.

uvekoptimista...........Bilo sta, samo da nije privodjenje i smestanje u psihijatrijsku bolnicu.
Ovo je bila moja recenica koja me je dovela do cele moje price.Ne dozvoli da strah igra tvoj zivot. Pomozi mu da bi pomogla i sebi i ljudima oko sebe. Policija je tu da zastiti, hitna pomoc da preveze do ustanove-prosto je takva procedura!!! I nama je to bilo nepojmivo-moja mama je bila shokirana,slazem se, ja sam bila prestravljena-ali kada shvatis ( nadam se da nikada neces ) da ti zivot visi o koncu-to je neka dodatna zivotinjska hrabrost koju u momentu prepoznas u sebi i ne das da budem savladan.

Ne slazem se *Mayche* da osobe koje govore da ce da se ubiju to nikad nece uraditi. Ljudska psiha je jako kompleksna materija.

oasisgirl.........skupi hrabrosti, zarad svih vas u porodici -pozovi u pomoc nadlezne institucije.Nije sramota !!!!! pomoci bolesnom coveku.

Recenica kojom me je doktorka razbucala a samim tim tako podigla u glavi " gledaj to ovako - to je kao da tvoj brat ima upalu pluca-a ti mu nisi dala lek " .

Pozdrav
[I]