Miroslav Antić - poetska proza

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Govor

Smatram velikom slaboscu i stvarno bih bio
potisten kada bih sve ovo sto osecam,
morao da ti objasnjavam hudim jezikom
coveka: recima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obicne stvari,
koje su mnogima tajna.

"Najcvrsca vrata su ona koja su sirom otvorena,
kaze jedan prastari zapis sa Tibeta.

Postoji govor koji ce neko otkriti sutra, a
mozda niko nece ni pokusavati da ga
otkrije. Ali ti ga vec sada moras obuhvatiti
mislima.
Jer to je jezik znacenja, a ne dijalekt naziva.

Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moc moci.
Postoji kretanje kretanja, razmisljanje razmisljanja,
... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.

Sve se redje usudjujem da izgovaram reci, jer
uvek znace drugo nego sto ja to zelim.
Sve dalje su od govora i tesko ih razabirem
u sumovima beskraja.

Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleda. Takvo
je moje cutanje s tobom ove noci. Opnu po
opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor
medju nama civilizacije protozoa, epohe
virusa, celije stena i vazduha, i ustavljena
koza vode i vecnosti.
To je kao da se sporazumevamo u svim
vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem
smo se zadesili.

Pisem umesto tebe Snezani i Alisi. Saljem
telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam
se bar jednom dnevno telefonom
Galebu Dzonatanu Livingstonu i Pepeljugi.
Ali ni reci odgovora. Znaci da misle
na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi
glasom govora.
Ljudi se postuju recima, a vole cutanjem.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Ljubav

Da li je istina ono sto pise Kalevali:

"Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?"

Da li je istina ono sto govore u Basri:

"Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je neces stici.
Ako joj okrenes ledja pratice te".

Neko je negde rekao i hvala mu:

"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".
Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek.

Nema male srece i male bolesti.
Nema male kradje i male smrti.
Nema malog rata niti malog postenja.
Nema maloga prijatelja i male tajne.
Nema maloga coveka i male ljubavi.

Ne okreci nikad ledja da bi te voleo.

Secam se tvojih prvih zuba.
Secam se tvojih prvih koraka.
Secam se: Decja bolnica u Novom Sadu.
Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ozdravis.
I ozdravio si.
No Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo nasa ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kucica slikala azurnu svetlost po mojim dlanovima.
Mi se prevrcemo naglavce kao pescani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobices jednog dana dublji glas. Poceces da se brijes.
Ozenices se i zaposliti.Imaces svoju decu i pricaces im svoje bajke.
A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaces me po tome kako naivno verujem da cu vecito ziveti,
opcinjen unutrasnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi
zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,i tako,ogromnom mastom,
sam u Nicemu,jedini,oziveo sve ono sto je jos bilo nestvoreno.

Onda ce doci sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo vece makar samo sat ili pola sata.
Bice to sasvim dosta za sve proklete godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kucica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima
znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo ledja da bi me postovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je vise trosis, vise ces je i imati.

Kad bi ptice ovako umele da vole,kao ja,vec bi se pretvorile u vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole,kao ja,vec bi postali okeani.
Kad bi prostori ovako umeli da vole,kao ja,vec bi postali beskonacni.
Kad bi vreme ovako umelo da voli,kao ja,vec bi se pretvorili u vecnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli,kao ja,vec davno bi bila zvezda.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Oči

U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu.

Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka.

Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida.

Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. »Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.

Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina.
Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu"

Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «.

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Razglednice

U doba mog detinjstva igrao sam se poste.
Sakupljao sam lisce dok idem od skole do
kuce. Svakom bih listu, uz osmeh, nesto
lepo prisapnuo, najlepse sto sam cuo i
video tog dana.

Sa druge strane lista saptao sam adresu.
Hiljade izmisljenih imena neznanih lijudi.
Milione imena.
Sve bih to onda, ovlas, zapecatio poljupcem.
I pustao niz vetar.

I evo sta se sad dogada, sad posle toliko godina!
Javljaju mi se mnogi znani i nepoznati.
Ponovo sakupljam lisce i citam odgovore
pisane rukopisom zilica koje venu.
Javljaju mi se divni daleki prijatelji, azbukom
rane jeseni koju umem da citam. Nije
tesko nauciti. Samo malo zazmurim. Ovlas.
Kroz trepavice. I disem polako vetar,
A vetar se i ne cuje drukcije, sem nozdrvama
i usnama.

2.

Katkad su razglednice vrlo cudne. Na jednoj
strani pise nam Iaoce sa neke poste stare
dve i po hiljade godina: "Ko zna da ne
zna - najvisi je."

Na drugoj strani, dodato rukopisom Montenja.
Misel de Montenj. Francuska, I 553;
"Ko misli da nista ne zna, taj ne moze ni
znati da nista ne zna".

Zar ti to ne 1ici po malo na igru »pokvarenih
telefona"? Kad reci putuju kroz vekove,
svako ponesto dopise ili izbrise. Ili sve
izvrne naopako, po svome.
Tako nastaje usijani vrh covekovog uma:
poslovica. Ona pripada narodu. Zato narod
i kaze : »Poslovica je svemir u zrnu
zita.

3.

Noc' polagano zri. Cuje se lepet krila. To se
vetar umorio. Sleteo je na krov i kjuje
oko dimnjaka staklene perle retke kise.

Od mnogo misli izaberi jednu, najvazniju.
Bavi se samo njom, dok je sasvim ne
savladas, kao veliki dzudista jedan munjeviti
zahvat, kao veliki bokser svoj tajni kontraudarac,
kao veliki hirurg, zanet vajanjem prirode,
samo njemu znan rez na srcu.

Uopste nije vazno imas li neuredne dzepove,
neurednu frizuru i domace zadatke.
Najveca nevolja na svetu je, sine moj, imati
neuredan um.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Otkrica

Ogroman je trud moga razmisljanja ove noci.
Nista ja ne znam o znanju, sine moj.
Istorija otkrica mozda i nije red, nego
nered radoznalosti nas koji sve vise znamo
da ne znamo.

Tebe ce uciti znanju, ali se ne rugaj neznanju.
Evo da ti procitam poruku Karela Capeka:
"Zamisli onu tisinu, koja bi nastala na
svetu, kad bi ljudi govorili samo ono sto znaju."

Muka je sve to sa znanjem, veruj mi. Ono se
zasiti sebe i prestaje da saznaje. Neznanje
je pocetak hiljadu novih pocetaka. I nemoj
ga se nikad stideti.

Svetlost znanja je slicna svetlosti vasione.
Sve su se misli dogodile odavno, kao
zvezde.
Lepota trazenja nije u nalazenju, nego u nas
odluci da trazimo.

2.

Ja, koji ne znam sta je culo starosti i samoce,
jer okruzen sam stalno ogledalima decjih
ociju, posmatram ovaj zivot kao nesto
sareno,
kao mnogostruki oblik, ogromni luna-park,
kao vrtesku igre i vrtesku neznanja koja
je kruna mudrosti.

Izlazim iz svog tela. Pevac sam i otac himni.
Lutam po udaljenim mestima. Opsenar
sam i svetac koji je sisao sa freske.
Mozes me upotrebiti kao nalepnicu.

Umem da oblikujem vatru dlanovima i
hodam po peni reka i okeana. Ucenja kazu
da je to nemoguce. A vidis, moguce je,
jer sve cinim neznanjem.

3.

Badava Njutnova razglednica: »Priroda nije
slicna tebi, vec sebi samoj".

Ima ih koji su verovali i starom Sokratu:
"Onaj ko ne zna, samo bi trebalo da se
seti sebe".
"Jer znanje se" - kaze Platon - "u ljude ne
unosi ucenjem. Donosis ga rodjenjem na
ovaj svet".

Ne znam kome da verujem. Najbolje ti je
da pitas Ajnstajna. Taj je sve izbrisao,
i sve poceo iz pocetka.

Brizljivo neguj neznanje i razlikuj se od
onih koji, osamuceni od srece, likuju sto
uspevaju na nov nacin da izgovore neku
potpuno istu stvar.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Mogućnosti

Stavis li tezak teret na pleca, hodaces posrcuci
celo jutro. Ako ga odbacis, odleprsaces
stopalima.
Isto je tako i sa tezinom saznavanja.

Gomila prolecnih paukova se grohotom smejala
dok je, nosena vetrom, slusala kinesku
poslovicu: »Samo strpljenje i vreme pretvaraju
dudovo lisce u svilu«.
Pa evo, rekose oni, mi svakog trena mozemo
isplesti toliko niti da prekrijemo nebo.

Kako objasniti prolecnim paucima da nije
vazno plesti i ukrasavati vazduh lepotom
svoga tkanja? Vazna je upotreba nti.
Jos nisam nosio kosulju od paukove svile.

Zato ja vise verujem jednoj svilenoj bubi i
strpljivom Heraklitu koji misle da ljudi
ogromna znanja nalaze u malim svetovima,
a zaborave traze u vecem i zajednickom.
I verujem Francuzima. List je cak iz Normandije.
Datum 1726: "I sitne kise jedu velike puteve".

Zasto se kaze: beskorisno i korisno? Zasto
se kaze: usplahireno i spokojno? Kao sto
postoji ponasanje coveka, sine moj,
tako postoji i ponasanje njegovih misli.

Rado bih nesto dodao Aristotelu. Recimo
da je rekao: »Mudrost je jedina nauka koja
se bavi mudroscu, a ne naukom".
I onda bih ga i pod ovo potpisao, jer mi je
potrebna i takva razglednica: »Ljubav
je jedina umetnost koja se bavi ljubavlju
a ne umetnoscu".

Kjerkegor kaze: »Nema nikakvog Ovde i
Tamo. Postoji samo nekakvo Svuda i
Nigde«.
A stari dobri momak Ricard Bak dopisao je
ispod toga nesto potpuno suprotno.
Obojica su u pravu.

Ovako kaze Bak: »Kad bi nam prijateljstvo
zavisilo od vremena i zavisilo od prostora,
savladavsi ih, mi bismo upropastili nase
druzenje.
Savladamo li prostor, ostaje samo Ovde.
Savladamo li vreme, ostaje samo Sada.
I zar ti se ne cini da cemo se nas dvojica
na tom cudesnom putu izmedju Sada i
Ovde ipak ponekad sretati?"

Sad shvatas, sine moj, da cu morati da ti
objasnim neke stvari.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Joca
Jesi l' cuo da ce sutra padati dinari s neba?
- Nisam.
A je l' verujes da ima tica sto donosi kolace?
- Ne verujem.
Jesi l' cuo da ima negde gde je stalno leto?
- Nisam
A jel' verujes da u radiju zive mali ljudi?
- Ne verujem.
Pa mars onda iz naseg sokaka kad ne umes da sanjas.
Da te pokrljam na pola, kao lebac!
Eto!

Iz Garavog Sokaka

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

"U celom svetu kad pišu bajke - bio jednom,
bilo jednom, uveravaju te da je to istina.

Jedino u Zakavkazju pocinju bajku:
Bilo jednom, a možda i nije bilo.
Ti veruj ako hoceš, a možda i ne moraš.

Kad je reè o meni - stvar treba završiti zakavkaski

Bio jednom, a možda i nije bio..."

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Izdajstvo lirike

Posle detinjstva, to je kao sutradan posle praznika.

Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Basna

Roda, odevena u kostim od novog prolecneg perja, i jedan sasvim olinjali, celavi djeram, caskali,stojeci na jednoj nozi, o filozofskim temama, onako, iz puke dosade.

A znas li, kazala je roda, znas li da nikad neces poleteti, jer ravnodusni se linjaju, a krila rastu samo od prevelikih zelja.

DJeram ocedi kap vode sa njuske i rece, zmirkajuci limeno prema suncu: lako je vama, gospodjice, kad ste udati za vetar, a ja sam se zemljom ozenio.

Naravoucenije ove basne izgubljeno je u perju roda koje su odletele.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Miroslav Antić-I pismo

Draga moja Vineti, juče sam opet pokušao da se obesim, a posle sam opet odustao.
Čitave noći gledao sam otvorenih očiju u tavanicu i voleo onu drugu ženu.
A lepo sam Vam govorio: ne ostavljajte me samog, sklon sam glumatanju, pravim teatar ni od čega, i toliko se uigram, da posle idem okolo, tražim publiku, i sve to javno prikazujem.
Nemojte se iznenaditi ako počnem i da plakatiram sebe.
Ujutro, video sam kroz prozor nebo….
Samo, nisam video oblake.
Sigurno ih je vetar oduvao preko noći na jug i sklonio.
Taj vetar ima ukus zemlje i tamjana, i ne bih voleo da Vam o tome mnogo govorim.
Treba slediti Lao Cea. On kaže:
“Priroda se služi sa malo reči. Zato uragan ne traje celo jutro i pljusak ne pada ceo dan.
Razumeti se u arhitekturu svemira, pre svih, i to tu, pod mojim prozorom, dok ja i dalje uporno i beslovesno zamuckujem prijateljima u kafani, večito istim prijateljima, u večito istim kafanama, večito iste stihove, uveren da svaki dan izgovaram nešto novo-pa to mora jednom i da zabrine.
...
Dodje to. Neko iz dosade izmišlja novi rat, neko iz dosade izmišlja brakolomstva, neko iz dosade ima mamu, neko iz dosade ima Mocarta, neko tbc.
…
Ja stvarno ne mislim da Vas dobro znam, ali ni neznani mi niste.
Dozvolite , zato da pljunem u pravcu onog grada gde ste me ostavili da Vas čekam
P.S.
Laku noć Vašim željama da opet izadjem medju ljude.Ja to ne umem.Ja sam uvek ulazio medju ljude
Laku noć Vašim suzama. Vašem nekadašnjem hodu kad spavam.

To je bilo pre mnogo miliona godina.
Beskrajno sam cenio sve Vaše pokušaje da mi ulijete olovo u noge, kao onim lutkama od kaučuka koje se uvek ispravljaju.
Meni je olovo u glavi.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Izgleda, prestao sam da volim. Počeo sam da mislim ljubavlju. Izgleda da sam izdao najlirskije u sebi. Počeo sam da mislim osećanjima.

Sedi uz mene i gledaj kako se vatra za dimom, upregnutim u varnice, polako uliva u nebo. Ne pitaj posle otkud u ovom samotnom kraju takvo obilje zvezda.

Kad odem, vazduh će postati pomalo rapav i boleće. Na usni. I u grudima. A o napuklom miru kamenja, zemlje i cveća, bolje da i ne govorim.

Ako je život materija, ako su osećanja materija, pa eto: i večnost ako je materija, ipak ostaje ono što se ne da objasniti.

Postoji nešto na svetu, nešto, a u to sam siguran, što nikad neće biti samo od materije. To su ta moja pitanja, milion puta brža nego svetlost.