Da li znate ko je bila Prokleta Jerina?

dejmat · Početnik Domaćeg.de

Da li ste culi price o njoj od svojih starih..Ili je samo neko verovanje...A mozda i nije o cemu svedoce toliki ostaci gradova po nepristupacnim delovima kako nase tako i susednih zemalja!?Kako su gradjeni?
Mozda znate nesto sta bi i mi drugi trebali znati??

neuhvatljivaa · **x fille sauvage x**

Ja sam cula da je prokleta Jerina bacala decu u reku sa neke tvrdjave pa je po tome ta reka i dobila ime Djetinja...sad bas i nisam sigurna koliko je to istina...

Velja25 · ~ Sanjicin komšija ~

Bila je zena despota Djuradja Brankovica. Nadimak "prokleta" dobila je po tome sto je bila nemilosrda prema radnicima prilikom zidanja Smederveske tvrdjave...

darko_calic · Početnik Domaćeg.de

Grad Koznik ...nadomak Aleksandrovca, nosi ime Jerini Grad...mada je tajna koliko je Jerina provela vremena u njemu.Neko rece da je bila nemilosrdna, da veoma.Radnici su morali da nose materijal i vodu na takva brda ta je neko to poistovetio sa zidanjem piramida(mistika i na jednoj i drugoj strani).Za koznik se vezuje prica da su radnici pronasli nacin ,materijal su slali kozama.Otud ime koznik,mada je kraj bio poznat po kozarstvu i za to se vezuje jos jedna legenda ovog kraja.o tome drugi put.

Reponja · Upućeni član

Charmed · Malo ~ mače ~

Vizantijska princeza Jerina
Trebate porocitati knjigu od Vidana Nikolica "Prokleta Jerina"

ralfy · Početnik Domaćeg.de

Ja sam imao priliku da vidim Maglic. Navodno, grad koji je sagradila Jerina. Vrlo nepristupacan i put do njrga podseca na spiralu, jer sve vreme idete u krig da bni dosli do centra, tj. grada. Po legendi, ona je dobila naimak Prokleta, zato sto je terala sve ljude da grade da se bore itd. Pa cak i zene, decu, starce i trudnice....

nastasenjka · **~daydreaming~**

Jerina Branković

Jerina (Irina) bila je srpska despotica, poreklom Grkinja iz porodice Kantakuzina, žena despota Đurđa Brankovića (vl. 1427-1456), za koga se udala 26. decembra 1414.

Ne zna se tačno godina njenog rođenja, uzima se približno da je to 1400, moguće je da je rođena i nekoliko godina ranije. Njen otac bio je Dimitrije I Kantakuzin, koji je imao titulu sevastokratora od decembra 1357. i despota od Moreje 1383. Rođen je bio oko 1343. a umro između 1384. i 1420. Dimitrije je bio unuk vizantijskog cara Jovana VI Kantakuzina (car 1347-1354). Od njene familije u Srbiji je naročito bio poznat Jerinin brat Toma Kantakuzin (†1463).

Bila je nepopularna u narodnom predanju i nazvana "Prokleta Jerina", najviše zbog izgradnje grada Smedereva, tadašnje nove srpske prestonice. Po narodnom predanju njena vladavina je bila surova. Umrla je kao monahinja u Rudniku 2. ili 3. maja 1457, pretpostavlja se da je otrovao njen sin Lazar. Njena ćerka Mara je postala sultanica. Stari grad u blizini Ivkovačkog manastira se zove Jerinin grad.

Sa despotom Đurđem imala je šestoro dece:

* Todor Branković (1415 - 1428)
* Grgur Branković (1416/17 - 1459)
* Stefan Branković (1425 - 1476), srpski despot 1458-1459
* Lazar Branković (1421/27 - 1458), srpski despot 1456-1458
* Mara Branković (1412 - 1487), udata 4.9. 1433 (u harem) za turskog sultana Murata II (1404-1451)
* Katarina Branković (1418/19 - 1492), udata 20.4. 1434. za grofa Ulriha III Celjskog (1406-1456)

Turci su 1441. zarobili Grgura i Stefana Brankovića i 8. maja te godine ih oslepeli po naredbi sultana Murata II.

Prema istorijskim izvorima, Jerina je bila druga žena despota Đurđa Brankovića. Ne zna se ko je bila njegova prva žena sa kojom je imao ćerku Jelenu. Za ćerku Maru ne zna se pouzdano da li je bila Jerinina ćerka, a istoričari skoro sigurno tvrde da je ona bila Đurđeva ćerka iz prvog braka.

Izvor: Wikipedia

nastasenjka · **~daydreaming~**

ПОД ВЛАШЋУ ПРОКЛЕТЕ ЈЕРИНЕ

Написао:
Љубомир Петровић

(Из књиге "Смедерево 1430-1930")

Деспотица Јерина, била је висока, витка, ситног лица, од доброг византијског рода. Њен брат Тома Кантакузин руководио је радовима назидању Смедеревске тврђаве, дижући је по узору на Константинопољ.У град узидаше пешчар из Велике Плане; опеку таквог квалитета да јевреме ни данас не изједе; камен из порушених римских тврђава Виминацијума, Магрума, Ауреуса; па чак - на крају - и надгробне камене плоче, због којих, народ је мислио, градитеље мора стићи нека зла коб! "Проклету Јерину", коју ће Срби окривити за све муке и кулуке око зидања Смедерева, коб је заиста стигла: кћерку мару морала је дати у султанов харем, два сина - Гргура и Стефана - Турци су јој ослепели, а после смрти деспота Стефана, трећи је син Лазар, отера из Смедерева, и највероватније ју је отровао у Руднику, где се била склонила. Али проклетсво проклете Јерине као да се наставило...

nastasenjka · **~daydreaming~**

У XV веку Смедерево је тло на коме су се збили догађаји од судбоносног значаја по целу српску државу. Била је то, извесно време, стена о коју су се разбијали таласи Хришћанства и таласи Мухамеданства, док је напослетку османлијски талас није сасвим прогутао. Али и појединости наше повеснице тога доба чврсто су везане за стони град старога Деспота.

Положај за двор и за тако велико утврђење изабран је био по ондашњим стратегијским оценама; али су, изгледа, и друге, политичке комбинације узете у обзир том приликом. Тако, по уговору који су Ђурађ Бранковић и Мурат ИИ закључили 1428, султан је био допустио Деспоту да на Дунаву подигне један град којим ће Угрима затворити пут у моравску долину. Сем тога, неоспорна је чињеница да је Ђурађ рачунао и на савез с Угрима, и желео је да буде што ближе томе хришћанскоме народу, у борби против турскога продирања на север. Судбина Смедерева била је, донекле, унапред јасна и Деспоту, и Угрима и Турцима, пре него су се горостасне смедеревске куле и почеле огледати у плавој води Дунава и Језаве.

На месту где се тврдиња имала подићи није било нити каквог већег варошког насеља нити каквог ранијег градића.

По свој прилици да су припреме чињене још с јесени 1428, и да се већ тада дрвље, камење и креч довлачио из других места. Углавном, зидању се приступило на пролеће 1429.

Нацрт беше израђен по угледу на цариградску тврђаву, чији је облик такође троугаоник. радовима је руководио старији брат деспотице Јерине, Ђорђе Кантакузин. међу зидарима, сем Грка, налазили су се и Дубровчани. Страховит напор који је наш живаљ имао онда да издржи народно предање је увеличавало. Данак у новцу и друге дажбине су давани; кулучило је и старо и младо; и жене су аргатовале; а, судећи по песми Старина Новак и кнез Богосав, било је људи који су се од невоље и у хајдуке одметали:

Кад ме питаш право да ти кажем:
јест ми било за невољу љуту;
Ако мореш знати и памтити
Кад Јерина Смедерево гради,
Па, нареди мене у аргатлук.
Аргатовах три године дана,
И ја вукох дрвље и камење,
Све уз моја кола и волове;
И за пуне до три годинице,
Ја не стекох паре ни динара,
Нит' заслужих на ноге опанке!
И то бих јој, брате, опростио.
Кад сагради смедерева града,
Онда стаде па и куле зида,
Позлаћује врата и пенджере,
Па наметну намет на вилајет,
Све на кућу по три литре злата,
То је, брате, по триста дуката!
Ко имаде и предаде благо;
Ко предаде онај и остаде.
Ја сам био човек сиромашан,
Не имадох да предадем благо,
Узех будак, с чим сам аргатово',
Па с будаком одох у хајдуке,
Па се ниђе задржат не могох
У држави Јерине проклете.

Јуна 1439. сто тридесет хиљада турских војника, вођених султаном Муратом Другим (у чији харем је дата Мара, деспотова кћерка) прекри брда око Смедерева. Ђурађ одлази у Угарску да моли помоћ. Деспотић Гргур командује опсадом. Султан довлачи топове, и камена ђулад грувају у зидове - први пут Срби чују топовске канонаде - а грување траје дане и ноћи. Али, издржаше и зидови и посада. После три месеца, 18. августа 1439. град се - због глади - морао предати. Султан ће деспотиће Гргура и Стефана, послати у Малу Азију, где оба буду ослепљена. Сестра, султанија Мара, узалуд је за њих милост молила. Четири године касније, Угарско-турским миром, Смедерево бива враћено Србији - Балта - оглу приведе деспоту Ђурђу његове ослепљене синове, и предаде му кључеве тврђаве.

Нама је данас потпуно разумљиво откуда и неизгладива успомена народа на зидање Смедерева и грозно и дуго проклетство везано за име Ђурђеве жене. Пуну годину, ако не и више, ван својих домова, Срби су доносили оно огромно, тешко камење које је требало дизати с некадашњих римских вароши Монс-Ауреуса, Маргума и Виминацијума; они су свакако гасили креч, правили малтер и зидали; али они се ни за шта нису питали, и можда ништа од свега тога невиђена посла нису поимали. Главни мајстори, они који су заповедали и радове надгледали, били су странци, понајвише људи Ђорђа Кантакузина, и с којима се Јерина, каткад у шетњи око бедема, могла разговарати на језику који Срби нису разумевали. У машти наших сељака за незапамћено то кулучење виновник није био нико други до ли та господствена и горда туђинка коју туђ зној као да није могао да троне.

Кад је, при врху једне куле, неимар црвеним циглама узидао осмокраки крст и испод њега два реда српских речи, била је већ јесен 6938 од стварања света. Тај запис гласи:

Четири прозора са погледом на Дунав

Тада је Ђурђу могло бити педесет и пет година. Судећи по лику на његовим новцима, по слици на дародавној повељи изданој у Жичи 1429. светогорском манастиру Есфигмену, и по опису његових савременика Енеја Силвија Пиколоминија и француског путописца Бертрандона де ла Брокиера - Ђурађ је висок и леп човек, снажан, господскога лица, густе, кратке и округле браде, великих бркова и дуге косе. Његове очи привлаче туђ поглед као што магнет к себи вуче гвожђе. Врло је присебан, речит и убедлјив. Као државник, са одликама оштроумног дипломате, окретног финансијера и хитрог политичара, он не уступа војсковођи опробаном у више прилика још за живота деспота Стефана. Побожан је и милостиве руке према ништим.

Султан Мехмед Други И Исак-бег Арбаназовић, поведоше двадесет хиљада људи на град Смедерево, који је бранило шест хиљада пробраних ратника, под командом Томе Кантакузена. Те, 1453. године, похараше и оробише Турци Србију, у ропство поведоше 50 хиљада људи, жена и деце, али - Смедерево им одоле.

izvor:
http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-c/1998/07/article-04.html

nastasenjka · **~daydreaming~**

Деспотица Јерина, Византинка из чувене породице Кантакузина, имала је у то доба близу четрдесет година, не више. На споменутој повељи, она је висока, витка, ситна али жива лица, с косом која јој у витицама пада на плећа; има дугачку атласну хаљину с цветовима, утегнуту око струка, и с припијеним рукавима; изнад те црвене хаљине обукла је другу једну, плаву, чији рукави слободно падају од рамена.

Они имају петоро деце, три сина и две кћери. Иако се зна тачна година њихова венчања (1414), није познато - с обзиром да је Јерина друга жена Ђурђева - да ли је које од те деце било из првога Деспотовог брка. Како било, у време зидања Смедеревског града, најстарији Деспотов син, Гргур, има седамнаест година; средњи, Стефан, тринаест; најмлађи, Лазар, једанаест. Де ла Брокиер их је видео 1433, у летовалишту Некудиму, и вели да су сва тројица пријатне спољашњости.

На слици споменуте повеље налазе се и обе кћери Ђурђа и Јерине. Старијој, Катарини или Катакузини, је отприлике петнаест година; лепа је, вели на једном месту Енеј Силвије Пиколомини. Млађа њена сестра, Мара, није у ово доба могла имати више од девет година; била је врло лепа, доцније, кад је пошла за Мурата ИИ; најлепша девојка у свој турској царевини, како је наш гуслар певао.

Двор, који се налазио у углу између дунавске и језавске стране и који је од остале тврђаве био сигурно одељен, морао је бити богат и раскошан. Има помена да је уговор између Ђурђа и Млетака потписан 14. августа 1435. "ин цуриа сине палатио ресидентие апуд Семедрам ин сала могна аудиентие". На жалост, данас је то најоштећенији део града, тако да је немогуће реконструисати ма коју знатнију појединост негдашњег сјаја Деспотових палача. Једино што ту још постоји, то су четири велика и лепа прозора с изгледом на Дунав, и двоја тајна врата, у језавском платну, којима се ишло на воду, пут Угарске. Затим, једна висока одаја са шиљатим сводом, вероватно ризница. И то је готово све.

Деспотов доглавник Шаиновић и Дубровчанин Паскоје

О личностима који су с Ђурђем Бранковићем делили тешке бриге у највећим искушењима нашег државног живота мало се зна. Углавном, "господа од Смедерева" су ова. Најпе је историјска личност Облачић Радо-сав или Радич. Он је "велики челник", "први слуга" Деспотов. Вероватно да је то звање добио по смрти Дамјана Шаиновића, доглавника деспота Стефана, који је можда неко време био у Смедереву, пошто се једна градска кула звала Шаиновом кулом. Што се тиче Радича њега Константин филозоф назива храбрим и мудрим човеком. народ га је запамтио као витеза који живи како хоће и ради што хоће. Имао је велика имања, и обновио је светогорски манастир Кастромонит.

Други пут, султан Мехмед Други, опаса град 1456. Деспот поново побеже у Угарску. Али, претходно је град снабдео храном, оружјем, чак и велиим бројем моћних топова. Ни овог пута, Турци немогаше ништа Смедереву.

Митрополит Атанасије био је, по свему судећи лични саветник Ђурђев. 1439, он прати Деспота у иностранство. Његов печат, с натписом "Атханас, Метрополитиани де Зендро" стављен је на уговор између Ђурђа и Хуњадија, 1451. Најзад, њему је дат на чување кивот Св. Луке, и, да наши летописци не бележе његову смрт на Велику суботу 1456, били бисмо склони веровати да је Надгробну реч Деспоту написао овај духовник.

Млађи брат Јеринин, Тома Кантакузин, највиђенији Грк у српској служби, важио је као одличан војсковођа. Не само да је, 1448, потукао код Сребрнице босанскога краља Томаша, него је Деспот у своме одсуству заповедништво над војском у опсађеном Смедереву, 1439, а можда и 1456, дао свом шураку. По Ђурђевој смрти, и он је, као и сестра му, дошао у сукоб с Лазаром и Јеленом, и заједно с Гргуром и Маром одбегао у Турску к султану. Тома је умро 1463. Од осталих познатих повереника.Ђурђевих највећа звања имали су Дубровчани; ово особито по обнови Деспотовине 1444. Тако је протовестијар или челник ризнички био, од 1445. до 1453, Дубровчанин Паскоје Соркочевић. Орбини вели да је Соркочевић био јако у вољи Деспоту, тако да је овај грб породице Соркочевића наместио био на једну кулу градску у Смедереву. Паскојев син, Јурије Соркочевић, вршио је налоге Деспотове у иностранству.

Међу логофестима овога доба налазимо манојла, јамачно неког Грка (1440), затим Богдана (1445), и најпосле Стефана Ратковића, који ће под деспотицом Јеленом играти највиднију улогу у преговорима о удаји њене кћери за босанскога престолонаследника.

По Ђурђевој смрти, велики челник Михајло Анђеловић, успева помоћу свога брата, беглербега Румелије, да с Портом закључи повољан уговор за Србију (1457).

izvor:
http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-c/1998/07/article-04.html

nastasenjka · **~daydreaming~**

Мара, са четрнаест година, оде за султана

Сјајна свадба Катарине Бранковићеве и Улриха Цељског, 20. априла 1434. у Смедереву, пореметила је била пријатељске односе Ђурђеве с Портом. Деспотово сродство с угарском краљицом значило је српско-угарски савез. Због тога, око средине 1434, у Смедерево долази први везир Султанов, Мехмед Сариџе-паша, с поруком из једрена да би безбедност турске царевине била зајамчена само удајом Маре Бранковићеве за Мурата. на државном већу, које је на Смедеревском двору тих дана сазвато, би решено, после дугога и мучнога оклевања Ђурђевога, да се млађа Деспотова кћер, којој тада није могло бити ни пуних четрнаест година, заручи за султана. У јесен те исте године Мурат шаље у Смедерево "најславније своје везире", Сариџу, евнухе Рејман-агу и Ујнек-агу, кадуну Исак-бегову. Сватови беху примљени с великом свечаношћу и сјајно угошћени. Урнек-бегу предају прћију све по списку, вели Мурат Драгоман, а невесту султановим посланицима који је у Једрене одведу. Успомену на те болне тренутке у души Ђурђа оца и у души девојчице веренице најтачније нам казује човек који је, 1456, изговорио Надгробну реч Деспоту. Ту се вели и ово: "Моли се за блаженејшу и за целомудренејшу, и много ти ридајућу кћер, која доброту и време тела утроши ради праве вере к Богу, благочастија, родитељске љубави и благог повиновања".То је било, како бележе наши летописци, 4. септембра 1435.

Нешто раније, 14. августа 1435, у Смедереву је на свечан начин потписан уговор "братства и пријатељства" између Млетачке републике и Србије, после чега су Ђурађ и синови му увршћени били у ред млетачких грађана.

Али усуд није дао Деспоту да дуго остане у своме стономе граду. Почетком јуна 1439, сто тридест хиљада турских војника, предвођених самим Муратом, беху прекрилили брда над Смедеревом. Унутра у граду команду је водио најпре сам Ђурађ. Он ускоро, с Јерином, Лазаром и митрополитом Атанасијем, прелази у Угарску, да иште помоћи. Заповедништво је тад прешло у руке војводи Томи Кантакузину и деспотовићу Гргуру. "С почетка је опсада споро напредовала. Кишом од стрела није се могло досадити кулама града смедеревског. Али је Султан дао салити неколике грдосије топова, па их намести у батерију, прву батерију која је затрештала на обалама смедеревског Дунава. Огромна зрна од камена почеше падати на девичанске куле смедеревске. Ужасна пуцњава више је давала страве народу који се у граду затворио но што је штете наносила. Било је много њих који су тада први пут чули грмљаву топова, па их је она поражавала. По уверавању историка Халкохолдила, грување из топова трајало је без прекида и дању и ноћу. Али се градска посада јуначки бранила."

Град се међутим морао предати услед глади, после тромесечне опсаде, 18. августа 1439. Одмарајући се у двору свога таста, Мурат наименује за "војводу смедеревског" Турахан-бега, који се при опсади одликовао. Уз то Султан је одмах наредио да се цркве претворе у џамије, и да се у Смедерево досели што више Турака.

Што се деспотовића Гргура тиче, он се - судећи по једном писму од 22. децембра 1439. у коме му Дубровчани препоручују своје трговце - у Смедереву кретао доста слободно, а можда је кући дошао и млађи му брат Стефан, кога је 1439. година затекла била код сестре у Једренима. Али кад је Мурат дознао за њихову тајну преписку с оцем, пошаље их у Малу Азију и, 8. маја у Токату, по његову налогу буду оба брата ослепљена. Молба царице њихове сестре била је доцкан стигла, тако да је та вест извесно била најцрња од свих вести што су их у туђинству Ђурађ и Јерина примили.

И Тома Кантакузин је, по свој прилици, отишао из Смедерева онда кад је било неминовно да се Смедерево преда, јер не само да га не налазимо у Србији него имамо податак да је Ђурађ предао општини дубровачкој у поклад и Томино сребрно посуђе (1441).

Тек после великог угарско-турског рата од 1443. по Сегединском миру, би Ђурђу повраћена цела земља, и он у Смедерево улази 22. августа 1444. Турски комисар Балта-оглу, који му је предао кључеве од града, довео му је и ослепљене синове, Гргура и Стефана.

Трећи пут, креће се Мехмед на Смедерево, и опаса га великом војском. У граду, незнатна посада прогласи новог деспота. Уместо Бранковића, дође босански краљ Стефан томашевић, ожењен за смедеревску принцезу Јелену. Босанци, преговорима, обезбеде од Турака миран излаз из града за њих и благо (изнесу и свете мошти Лукине, које ће касније, уз ружно ценкање, продати Венецији). И тако Смедерево, без борбе, паде у руке Турцима, у среду, 20. јуна 1459. Остаде да се памти "зао чин босанског краља", који је, по скупу цену, продао Смедерево.

У септембру 1444, уочи боја код Варне, краљ Владислав и Јован Хуњади долазе у Смедерево, и ту остају докле год им сва војска није прешла на ову страну Дунава. Михало из Острвице приповеда како је Деспот припремио био за њих чадоре, особито један скупоцен и изнутра урешен бисером и златом, за Краља, и како је, и поред тога што га је одвраћао од рата, обдарио Владислава лепим коњима и свотом од педесет хиљада дуката.

18. децембра 1446. у Смедереву се обавља свадба деспота Лазара и јелене, кћери морејског деспота Томе Палеолога, а истога дана изасланик цара Јована ВИИИ Палеолога, Ђорђе Филантропин, венчао је најмлађег Ђурђевог сина за деспота.

Бежећи с Косова, после познате погибије у великој бици 18. и 19. октобра 1448, Јован Хуњади, прозван од Срба Сибињанин Јанко, повлачи се преко Деспотовине, и по Деспотовој наредби буде ухваћен и спроведен у Смедерево. Ту је стављен под стражу, и с њим се благо поступало. Иако су Турци тражили од Ђурђа да им изда Хуњадија, угарски војвода, после два месеца, би пуштен на слободу. У пролеће 1449. изасланици угарске владе и Деспот као пуномоћник Порте преговарају, на Деспотову двору, о миру; у месецу мају би потписан Смедеревски уговор, по коме се и Угарска и Турска обавезују да убудуће неће с војском прелазити преко земљишта Србије. Такође је у Смедереву, 7. августа 1451, потписана листина о измирењу Србије и Угарске, и у исти мах закључена веридба Ђурђеве унуке Јелисавете, кћери Улриха Цељског, са Матијом, млађим сином Хуњадијевим.

Напослетку, те 1451, на српски двор се враћа Мара, удова Мурата ИИ. Њу је син Муратов, Мехмед II, опремио на пут с чашћу и врло дарежљиво.

izvor:
http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-c/1998/07/article-04.html