Marija Jovanović

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Ugrožena je lična sreća
Marija Jovanović

Romani Marije Jovanović „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“ i „Kao da se ništa nije dogodilo“ nalaze se već duže od godinu dana u vrhu čitanosti po podacima iz brojnih knjižara i biblioteka. Reč je o knjigama objavljenim kao autorska izdanja, dakle bez mnogo reklame, a koja su otkupljena za biblioteke!

Kako gledate na činjenicu da su vam knjige u samom vrhu čitanosti?

- Kao na jedno lepo čudo! Posebno kada je reč o prvoj knjizi. Kad sam je objavila nisam ni sanjala da će iko da je pročita. Počela je da se prodaje bez ikakve medijske reklame, bez ikakvog pojavljivanja u štampi, samo na osnovu tih usmenih preporuka za koje smatram da su najefikasnije. Iskreno, oduvek sam želela da pišem. Odvažila sam se na taj korak tek kada sam probila tu neku barijeru svoje stidljivosti i sopstveno mišljenje da sam nedostojna pojavljivanja na književnoj sceni. A kad je taj prvi korak učinjen, bez ikakvog opterećenja sam napisala drugu knjigu.

U romanu „Kao da se ništa nije dogodilo“ teče ljubavna priča koja se dešava danas i ovde. Vi zapravo plasirate tezu o našem vremenu kroz reči „krv“ i „šljokice“?

- Istorijski fon događanja u toj knjizi jesu baš ove godine. Drago mi je ako to vidite kao neku definiciju vremena, jer za mene to jeste to. Živeli smo u vremenu u kome su nam gotovo u svim medijima, odnosno televizijama ređali red šljokica, odnosno red neke nesuvisle i histerične zabave, pa red krvi i smrti. I sve se to slagalo u jedan galimatijas iz koga smo svi mi izašli duboko, duboko oštećeni. Ovo što se sada događa, govorim to sa hladnom jezom, u stvari je povratak najstrašnijih aveti bliske prošlosti. Zato sam 2004. godinu doživela kao jednu od najdepresivnijih godina u mom životu. Moralno i svako drugo dno koje smo dotakli devedesetih ne samo da je sada prosvrdlano već je izdubljeno u kvadratnim metrima. Kapije zla su širom otvorene i njime smo preplavljeni. I to je mene kao osobu potpuno blokiralo ovih godinu dana. Na ličnom planu nisam imala nikakvih lomova, čak bih mogla reći da imam r azloga da budem vrlo zadovoljna, ali kao jedno osvešćeno društveno biće i, usuđujem se reći, intelektualac tragično sam depresivna, kako nisam bila za deset godina vladavine Miloševića.

Koliko ljubav može da pomogne čoveku u takvim (ne)prilikama?

- Moje knjige jesu romani o ljubavi pošto tu postoji ljubav kao jedno esencijalno osećanje na više planova; prema prijateljima, prema porodici, prema muškarcu, prema svojoj zemlji i svom narodu na jedan normalan način... Naravno da smatram da ljubav može da spasi čoveka u svakom pojavnom obliku; od hrišćanske do erotske i da bude utočište i pribežište. Ali za ljude koji su prosto primorani da žive u nečovečnim uslovima ta individualna sreća duboko je ugrožena.

Ima li izlaza?

- Gotovo da sam izgubila i veru i nadu, a kažu da se to poslednje gubi. No, osećam u poslednjih mesec dana da se onako, kao iskra u meni budi bunt. Lepi bunt nepristajanja. Iz te totalne duhovne i stvaralačke paralize nastojim u nekom besu i revoltu da pronađem, ako ništa drugo, individualni izlaz.

Pišete li treću knjigu?

- O upoređivanju vremena. Jednog, kada se činilo da smo deo nekog sveta, 70-te godine, jedno lepo vreme. Doduše komunističko, ali lepo u smislu akumuliranja pozitivne energije, a sa druge strane paralela sa ovim što dešava danas, od tragičnog ubistva premijera Đinđića pa nadalje. To ubistvo je Srbiju nepovratno unazadilo. Đinđić je bio motorna snaga koju jedno društvo čeka da se rodi bar sto godina, a ubijen je sa leda i na štakama. Svaka čast „junačinama“ koji su to učinili na najmorbidniji od svih mogućih načina. Kao vrhunac besmisla, umesto da to ubistvo postane, što bi bilo za očekivati, kolektivno traumatično iskustvo i sećanje, doživeli smo, paradoksalno, da se izvršioci ubistva tretiraju kao medijske i političke zvezde, a njihovi „nastupi“ u sudnici prenose se kao najinteresantniji tok-šou. Čujem da će prvooptuženi objaviti i nekakvu tobožnju knjigu i, pitam se, ima li kraja sveopštem beščašću?

Tatjana Nježić

(Blic 20.12.04)

(preuzeto sa www.knjizara.co.yu)

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Strašno je kada se odgovorni za zločine nazivaju herojima
Marija Jovanović, bestseler pisac

Već sa svojim prvim romanom “Spletkarenje sa sopstvenom dušom”, za koji je 2000. godine dobila Bazarovu nagradu “Žensko pero”, Marija Jovanović, postala je pisac čiji se novi naslovi iščekuju. I njen drugi nedavno objavljeni roman “Kao da se ništa nije dogodilo” potvrđuje uspjeh prvog. Marija Jovanović rođena je 1959. godine u Beogradu, gdje je završila filozofiju. O svojim vezama sa književnošću, Marija Jovanović za “Pobjedu” kaže:
- I prije objavljivanja svojih romana, a i danas, radim posao koji nema nikakve veze ni sa literaturom, niti sa filozofijom, što nikako ne znači da sam se zbog toga od njih udaljila. Naprotiv; budući po strani od napora vezanih za zarađivanje »hljeba nasušnog«, one su za mene ostale utjeha i spas, najčistije i najljepše pribježište. I što je stvarnost u zemlji koja je mijenjala granice, a uporno zadržavala ime »Jugoslavija«, bivala mračnija, strašnija i grotesknija, postojanje takvog utočišta bivalo mi je sve neophodnije.

* Vaš prvi roman “Spletkarenje sa sopstvenom dušom” je ljubavna priča sa tužnim krajem, koju prate filozofska razmišljanja i eseji o svakodnevnim stvarima. Da li ste u ovom romanu kroz pitku ljubavnu priču htjeli čitaocima da približite svijet filozofije i grčke mitologije?
- Kada bi trebalo da odredim žanr “Spletkarenja”, ja bih prije rekla da je to roman o ljubavi. Uvjerena sam da će oni koji su ga pročitali, shvatiti zašto mi je to važno i osjetiti nijansu u značenju, jer tu nije riječ samo o muško-ženskom odnosu, već o ljubavi u najširem smislu, pa tako i prema sveukupnom nasleđu Helade.
Roman je, inače, struktuiran tako da je narativni tok “ispresijecan” umetnutim pričama, koje za temu imaju po neko filozofsko pitanje. Te “filozofske minijature” nijesu, međutim, propedeutika ili popularani uvod u filozofiju, već imaju vrlo precizno određenu funkciju - da budu protivteža, blago-ironičan ili duhovit otklon prema ispovijesti glavne junakinje koja je, pak, pisana u povišenom emotivnom tonu; ponekad i na samoj ivici pathos-a. Iako se mogu čitati kao nezavisne priče, pa su čak i od glavnog toka fabule formalno odvojene svojim naslovima, ove parabaze dobijaju svoj puni smisao tek u cjelini romana, jer se u njima razmatraju upravo ona flozofska pitanja ili ideje koje imaju veze sa događajima iz života glavne junakinje Marine.

* O filozofiji je na sjajan način popularno pisao Justejn Gorder u svojim knjigama. Da li Vam je on, možda bio uzor?
- Slažem se sa Vašom konstatacijom da je Justejn Gorder na briljantan način uspio da čitaocima približi filozofiju, ali nijesam pisala pod uticajem “Sofijinog svijeta”. Mislim da se nikakave paralele ne mogu povući između njegovog i mog romana, jer se Gorder u svom djelu bavi flozofijom-kao-takvom; ona, sama po sebi, jeste sadržaj njegovog romana. U “Spletkarenju sa sopstvenom dušom”, kao što sam već rekla, “filozofske mrvice” se javljaju, u vidu promišljeno načinjenih rezova na tkivu naracije, kao komentar Marinine ispovijesti i mali predah od visokog napona emocija. U mom romanu, dakle, postoji svojevrsna upotreba filozofije, a ne prepričavanje njene povijesti.

* U “Spletkarenju sa sopstvenom dušom” kažete da “u zlehudim zemljama politika i društvno uređenje u ogromnoj mjeri određuju individualnu sudbinu”. Pa, da li bi životni putevi Vaših junaka bili drugačiji da ne žive na Balkanu? Znači li to da ne vjerujete da je svakom čovjeku ucrtana sudbina?
Ne vjerujem da ljudskom sudbinom vlada fatum, nemilosrdni usud koji nam pri rođenju podijeli “cedulje” sa unaprijed ispisanim, nepromjenljivim sadržajem. Na to pitanje mogu decidirano i lako da odgovorim. Ali, potrebno je malo više prostora da bi se objasnio komplikovani mehanizam uzajamnog dejstva između onoga što čovjeka, na neki način, uslovljava i njegove slobode. Stojim na stanovištu mnogobrojnih mislilaca koji su suštinu čovjeka određivali upravo preko pojma slobode. Slobodu, pak, ne treba shvatiti kao čist voluntarizam, već kao mogućnost izbora. Ona nas, kako Kjerkegor veli, “čini većim i od anđela”, ali nosi sobom i teško breme odgovornosti. S druge strane, čovjek ne živi u vakumu, nezavisno od drugih ljudi i okolnosti, već svoje izbore čini u određenim istorijskim, društvenim, političkim i porodičnim “datostima”. Taj zadati okvir, konstelacija u koju “upadamo”, bez svoje volje, samim činom rođenja, može biti manje ili više srećna.
Citirani stav o “zlehudim zemljama” zastupa moja junakinja i taj iskaz je u funkciji oblikovanja njenog karaktera. Meni lično, mnogo je bliža Heraklitova misao koja se, takođe, nalazi u romanu – “karakter je čovjeku sudbina”.

* U oba vaša romana, glavni junaci (i Marina i Sofija) osvajaju simpatiju čitalaca, a duboko su nesrećni. Radije se opredjeljujete za patnju i bol umjesto sreće. Iz kog razloga?
- Nijesam se unaprijed opredijelila da mi patnja i bol budu tema romana, već one ishode kao nužna posljedica iz kombinacije ova dva faktora o kojima sam maloprije govorila – društveno - istorijske uslovljenosti nečijeg života sa jedne strane, i individualnih, egzistencijalnih grešaka koje pojedinac čini, sa druge. Radnja oba romana se, najvećim dijelom, odvija tokom olovnih devedesetih godina u Beogradu, kada je režim otvoreno-brutalno vježbao obesmišljavanje naših života. Svi znamo šta su te godine donijele – ratove, kolone izbjeglica, naglo osiromašenje i, što je najgore, raspad svih dotadašnjih vrijednosti. Marina i Sofija su ne samo zatečene i zarobljene u toj kolektivnoj nesreći, već i na najintimnijem planu prave izbore koji će se pokazati tragičnim po svojim posljedicama. U umjetničkom smislu, bilo bi , zaista, krajnje neuvjerljivo da sam pokušala da iz toga izvučem nekakav usiljeno srećan kraj.

* Na koga bi se danas po Vama mogli odnositi stihovi Jorgosa Seferija “tone svako ko pokrene golemo kamenje”, koje citirate u romanu?
- Na onog ko je pokušao da, zalažući svoju pamet, obrazovanje, hrabrost, sposobnost i energiju, na bolje pokrene stvari u zemlji koja ne prašta nečiju plemenitu izuzetnost; u zemlji koja teži i bira da u njoj caruje agresivna osrednjost. Pri tome, konkretno, imam na um u Srbiju, pošto ovdašnje prilike poznajem dobro da bih kategorički i bez griže savjesti mogla izreći ovakav poražavajući i ružan sud. Imam na umu i konkretnu osobu - to je pokojni premijer Zoran Đinđić. Strašna je istina da je veliki dio srpskog naroda spreman da herojima nazove one koji su direktno odgovorni za zločine koje su vršili, tobože, u naše ime. Istovremeno, taj dio naroda nije umio da razumije, primi i prihvati suvišak Đinđićevog entuzijazma, umjeća, britkosti, volje i snage koje nam je na dlanu dao, neštedimice i onako u komadu, bez odmjeravanja i zadrške. Očigledno da je to smetalo. Smetalo što je privatno bio ostvaren i uspješan na svim poljima. Smetalo je što je u političkom djelovanju bio hrabar da narodu, željnom uspavanki, laži i nerealnih obećanja, kaže istinu u lice. Smetalo je što nije bio djelatno jalov, što je umio da donese odluke i da ih sprovede u život. Smetalo je, izgleda presudno, što je bio više nego hrabar da na sebe preuzme svu odgovornost za ono što je moralo i trebalo biti učinjeno povodom Miloševića, a da se, pri tom, narodu nije dodvoravao nesuvislim pravdanjem, alibijima i izvinjenjima.

Bez čitaoca, knjiga je mrtva stvar

- Pripadam armiji tihih posvećenika i zaljubljenika u literaturu kojima je knjiga isto što i disanje, hrana ili piće – dakle, jedna apsolutna neophodnost. Sa obzirom na to da je biće umjetničkog djela, naravno i književnog, uvijek biće-za-Drugog, usmjereno-ka-Drugom, onome ko ga »prima« i proživljava, uloga recipijenta, neizmjerno je važna. Jer, bez čitaoca, knjiga je samo predmet. Mrtva stvar. Kamen. U tom smislu, sebe sam oduvijek smatrala dijelom književnosti. Dijelom tog čudesnog procesa u kome svojim sa-učestvovanjem darujem postojanje i trajanje umjetničkoj tvorevini, a posebno knjigama.

Hajka na Danila Kiša

* Vaša junakinja Marina gaji simpatije prema Danilu Kišu, naziva ga “duhovnim ocem i bratom, Danilo Veliki, mali Andi”.... Da li su i Vama bliski stavovi ovog pisca?
- Apsolutno. U geneologiji mojih “duhovnih sr odnika” Danilo Kiš zauzima jedno od najvažnijih mjesta. Najprije kao pisac, a zatim kao vrhunski intelektualac i čovjek zavidnog moralnog integriteta. Znamo kako i čime je platio svoju titansku borbu protiv soc-realističkih, ignorantskih, palanačko-frajlinskih stavova tadašnhjih vajnih kritičara koji nijesu vladali ni osnovnim pojmovima književne teorije, već su Kiša napadali pijačnom terminologijom, optužujući ga da “krade sižea”, da “prepisuje” i “preuzima” iz tuđih djela; iako se on sa njima superirorno obračunao u “Času anatomije”, cijela ta hajka, cijela ta sumanuta situacija u kojoj je o teorijskim stvarima trebalo da govori sa teorijski polu-pismenim i polu-priučenim, a razularenim i vlašću opijenim spodobama i ingnorantima, Kiša je potpuno iscrpila i oduzela mu dragocjeno vrijeme za stvaralački rad. Ima li veće tragedije za čitaoce i za jednu kulturu nego te što smo zbog organizovanog, sistematskog blaćenja, vrijeđanja i maltretiranja kojima je Danilo Kiš bio godinama izložen, ostali prikraćeni za ko zna još koliko njegovih knjiga.

Svi koji žive u diktatorskom režimu ne moraju postati policijski doušnici

- Naravno da se ne može porediti život koji neko proživi u doba terora crvenih kmera ili Staljinovih čistki, sa nečijim koji protekne na relativno mirnom mjestu i relativno snošljivim političkim prilikama. Ali, uvijek postoji manevarski prostor za slobodan izbor. Ne moraju, na primjer, svi koji žive u diktatorskom režimu, nužnim načinom postati policijski doušnici.

Radi se na tome da se Đinđić što više okleveta

Đinđić bio sušta suprotnost jednoj iskompleksiranoj inferiornosti i to je platio svojim životom. Ali, to nije bilo dovoljno. Sada se, štaviše, ubrzano radi na tome da se Đinđić, posthumno, potpuno diskredituje i da se njegov duh i ideja onog što je predstavljao ukalja, naruži i što više okleveta. Mene je sramota što (makar) intelektualna javnost nije ustala i pokazala da postoji granica zla ispod koje se ne sme ići.
Očigledno da je pokretanje “golemog kamenja” pokaza lo koliko je dubok naš mrak i šta iz njega, iz te tame i crnog bezdana, može da izmili i izgmiže.

Vujica Ognjenović

Pobjeda 21.06.04

(preuzeto sa www.knjizara.co.yu)

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

I o ljubavi je reč
O životu i stvarnosti: Marija Jovanović

Samo što je objavljen, novi roman Marije Jovanović pod naslovom „Kao da se ništa nije dogodilo” dospeo je na spisak deset najčitanijih knjiga u prošlom mesecu, da bi se sada, u februaru, već izborio za prvo mesto! Istovremeno, prvi roman ove naše savremene književnice, „Spletkarenje sa sopstvenom dušom” (2000), već četiri je godine bestseler, potvrđujući reči „Politikinog” književnog kritičara Nenada Šaponje da ne najavljuje već označava pojavu pisca od formata.

Pri tom, oba dela Marije Jovanović daleko su od moćnih marketinških predstavljanja, i kao samostalna izdanja autorke, sama se probijaju do čitalaca. Da su u tome uspešna, potvrđuju top-liste najtraženijih knjiga...

Da li ste poželeli da imate izdavača ili Vam je u „sopstvenoj koži” pisca i izdavača najbolje? Jeste li uvek spremni na rizike koje izdavaštvo nosi?

- Prvi roman objavila sam kao autorsko izdanje, jer sam se snebivala da ga ponudim bilo kom izdavaču, duboko uverena da će ga, možda, pročitati moji prijatelji, a da će ostatak vrlo skromnog tiraža od 500 primeraka, ostati da čami negde u podrumu. Pošto se to, na moje veliko iznenađenje i sreću, nije desilo, odlučila sam da i drugu knjigu objavim na isti način. S obzirom na to da ja nisam izdavač, već finansiram štampu samo svojih romana, nisam izložena naročitim rizicima.

Tajanstveno „kako”

Vaša prva knjiga nosi pečat vrlo ličnog, pretočenog u roman. Kako pisci održavaju distancu od života i koliko života može da uđe u knjigu, a da to ne bude indiskretno?

- Distance od života nema, niti je može biti. Pisac stvara iz sebe, dakle „iz života”, i ma kojom temom se bavio, njegovo stvaralaštvo nužno nosi pečat ličnog. Kako Danilo Kiš u „Času anatomije” veli, konfuzija, međutim, nastaje kod čitalaca koji žele da znaju da li je ono o čemu se u romanu govori, baš „sve tako bilo” i koliko je pisac menjao „stvarne događaje”, dok samo retki znaju da „sve to” i ne postoji; da se ono što je u delu „opisano” nalazi samo i isključivo u delu samom.

Jer, događaji i l ikovi iz piščevog života i okruženja, njegovi stavovi, dileme i uverenja, istorijske i društvene činjenice i okolnosti, neizmerno bogata književna osnova na kojoj on kao stvaralac niče, sve ono što čini korpus njegovog neposrednog ili posrednog iskustva, znanja i uvida, sve, dakle, lično, pa čak i autobiografsko, predstavlja samo sirovu građu, početnu materiju koju on transponuje u književni prosede. U tom smislu je pisac, kako to Kiš kaže, nalik alhemičaru koji pokušava da, primenom raznih metoda i mešanjem svakovrsnih elementa, dobije zlato. Budući da su sve priče odavno ispričane, ono što određuje vrednost književnog dela i veličinu nečijeg talenta sastoji se u načinu na koji se priča kazuje; u onom tajanstvenom „kako” po kome se pisci razlikuju.

Ako je jedan roman dosegao umetničku vrednost po kojoj ga možemo svrstati u literaturu, a ne u šund, onda je irelevantno koliko je „stvarnog života” preneto i pretočeno u njega. To što su se, na primer, članovi porodice Tomasa Mana našli smrtno uvređenim, jer su se navodno prepoznali u junacima iz „Budenbrokova”, može da nas zabavi i nasmeje, ali samo kao vanknjiževni fakat ili anegdota, koja ni za jotu ne doprinosi, niti oduzima od vrednosti romana. Roman je delo-po-sebi, samostalan entitet, sa svojom unutrašnjom istinom i konzistentnošću.

Opredelili ste se za ljubavne priče i u prvom i u drugom romanu. Iako su sa tužnim krajem, one osvajaju čitaoce. U čemu je fenomen Marije Jovanović?

- Sebe ne vidim, niti doživljavam kao nekakav fenomen. Čak i kad bi tako šta postojalo, svakako se ne bih osetila pozvanom da ga ja objašnjavam, jer smatram krajnje neukusnim da čovek o samom sebi govori, posebno ukoliko pitanje, kao ovo Vaše, na određeni način može da polaska.

Niko nije bez greha

Da li ste se svesno opredelili za određeno, crno-belo, slikanje likova u romanima. Je li baš tako u stvarnosti - izdaja pripada lošim ljudima, dobri ostaju visoko moralni do kraja?

- Uprošćena, manihejska podela na crno i belo, na apsolutno dobro i ap solutno zlo, bilo da je reč o životu ili literaturi, neodrživa je i meni strana.

Kada je reč o izdaji, tom arhetipskom motivu, obrađenom u mnogim mitovima, kao i u Bibliji, knjizi u kojoj su sadržane sve ikada napisane knjige, setimo se da je sv. Petar tri puta izdao Hrista u noći Isusovog najvećeg iskušenja. Opet, on je apostol kome je Hristos rekao da je kamen na kome će podići svoju crkvu. Smisao tog događaja i Hristovog oproštaja je veoma dubok i stoji kao opomena svima nama; kao stalno podsećanje da niko nije bez greha.

Ne treba posebno naglašavati da izdaja kao fenomen ima bezbroj formi ispoljavanja. U zavisnosti od senzibiliteta i rafiniranosti nečijeg duha varira i poimanje tog čina. Sem brutalne, ogoljene izdaje, koju nesumnjivo možemo tako nazvati, postoje i njeni veoma suptilni oblici koji trajno unište najtananije žice u duši onoga ko je na takav način izneveren.

Pomalo sam zatečena vašom tezom da u mojim knjigama dobri ostaju visokomoralni do kraja. Meni se ne čini da je tako. Jer, u oba romana glavni junaci, postavljeni kao, uslovno rečeno, pozitivne ličnosti, upravo su oni koji izdaju svoje bližnje i sebe. Po mome mišljenju, to je nedvosmisleno iskazano. Ali, recepcija dela, naravno, ne zavisi od mojih namera, već od stepena umeća ili snage talenta da iste dopru do čitalaca.

U oba romana, unutrašnja stanja junaka korespondiraju sa društvenim zbivanjima poslednje decenije 20. veka. Je li to ista bura, samo na makro i mikro-planu?

- Stari Grci su smatrali da je čovek mikro kosmos u kome se sadrže svi elementi makro-kosmosa; samim tim, i društvenih zbivanja. U mojim junacima su se, svakako, prelomili i burni, nadasve tragični događaji devedesetih godina u našoj zemlji koji su umnogome odredili i njihove sudbine.

Da li će i Vaša nova knjiga biti ljubavnog žanra?

- U oba romana, posebno u drugom, ljubavni odnosi su samo potka na kojoj se razvijaju drugi, po meni mnogo bitniji, tokovi fabule. Bilo bi mi iskreno žao ukoliko bi čitaoci „prepoznali”, ili se v ezali samo za taj sloj priče.

S druge strane, ljubav, u svakom od značenja tog pojma, predstavlja so naših života bez koje bi sve bilo bljutavo i besmisleno. Dakle, odgovor na Vaše pitanje je - da. Pored ostalog, u romanu koji nameravam da pišem, biće reči i o ljubavi.

Anđelka Cvijić

(preuzeto sa www.knjizara.co.yu)

nastasenjka · **~daydreaming~**

citala sam sva tri njena romana ('spletkarenje sa sopstvenom dusom', 'kao da se nista nije dogodilo' i 'idi, vreme je') i potpuno me je oduvala...romani su joj novina, nesto sto do sada nisam imala priliku da citam...secam se da sam se jako, jako lose osecala nakon citanja 'spletkarenja'...danima sam bila utucena i, slobodno mogu reci, depresivna...strasno sam je licno i neopisivo tragicno dozivela...mozda licnije od svega sto sam do tada procitala (sa izuzetkom copica koji je moj "duhovni srodnik")...prvi put sam za 'spletkarenje' cula od profesora psihologije na faxu...rekao nam je da je procitamo i da sebi tako nesto nikada ne radimo...secam se njegovih reci kao da sam ih danas cula...ako sebe previse dobro upoznas lako mozes poludeti...marija mi je otvorila oci za mnogo toga sto o sebi nisam znala i tek sam kasnije shvatila koliko je moj najdrazi profesor bio u pravu...sreca pa ja nisam ni bila bas sasvim normalna tako da steta nije bila trajna

svima od srca preporucujem da citaju njena dela...i pazite sta sebi radite Wink

nena25 · Početnik Domaćeg.de

ovako, ja sam procitala samo spletkareneje, i kao da se nista nije dogodilo. ovu trecu idi, vreme je, ne smem jer sta cu posle da radim?
htela bih sa Marijom Jovanovic da pijem kafu, i da je pitam da li kada napises sve ono sto ti se desilo kao neku pricu ili knjigu, oduvas sve iz sebe, a drugima ispricas da se ne zeznu na iste fore?
evo, spletkarenje sam procitala ali zaista 30 puta, i tu knjigu moram da poklonim nekom jer cu joj se uvek vracati, a to nije verovatno dobro.
Ali ja imam fotografiju koja se zove na prasnjavom drumu ispred tetkine kuce, sa jatom gusaka.
Ja sam zaista celu porodicu sahranila za nepunih 6 godina, moja baba se zvala Jela i svi smo se iskupljali oko nje, i njenog stalno goruceg smederevca, nas 13 -toro je , protivno svim zakonima fizike zivelo kao jedna dusa. sada svega toga vise nema i ja vise nisam ziva kao pre.
MARIJA , HVALA TI ZA KNJIGE Crying or Very sad

Annya · Početnik Domaćeg.de

CItala sam dve njene knjige "kao da s enista nije dogodilo" i "Spletkarenje sa sopstvenom dushom" i jako su mi se dopale knjige! Odlicne su Very Happy

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

'Idi, vreme je'

Iako sam apolitična, oduševilo me što je background priče upravo politička situacija, jako interesantno predstavljena, živo obojena, kvalitetno povezana sa potkom priče Wink

Vokabular je izvrstan, simbolika mi je jako, jako bliska, srodna, što me je dodatno poistovetilo sa likovima, fabulom...

Moja topla preporuka za pročitati Wink

Sigurno će biti u 1 dahu Wink

lice bez opisa · Početnik Domaćeg.de

Nemam sta da kazem sem sve pohvale!

sasaklaric · Početnik Domaćeg.de

marija je zakon

vendulja · Početnik Domaćeg.de

upravo citam * Idi, vreme je* i mogu reci da mi se svidja knjiga, a ostale dvije cu nabaviti prvom prilikom

vendulja · Početnik Domaćeg.de

Procitala sam * Idi, vreme je. Jednostavno nisam mogla da je ispustim iz ruku dok nisam stigla da zadnje stranice. Mogu slobodno reci da me je odesevila ova knjiga, zaista sve pohvale.

dameski · Prijatelj foruma

procitala sam spletkarenje sa sopstvenom dusom za nepunih 2 sata....bila sam odusevljena, a za ove druge grabim cim naletim na njih Wink