Francuska

Charmed · Malo ~ mače ~

Јованка Орлеанка

Јованка Орлеанка, Девица из Орлеана (фра. Jeanne d`Arc, енг. Joan of Arc)је рођена у малом Шампањском селу Домремију 6. јануара 1412, а умрла (спаљена) у Руану 30. маја 1431.

Село Домреми се тада налазило под влашћу војводе Бургундије у заједници са Енглезима.

Потицала је из врло сиримашне породице. Мајка је била домаћица, а отац јој је био ситни сеоски земљопоседник, који се једино бавио земљорадњом. Имала је још два брата и две сестре који су умрли веома млади. Родитеље је изгубила по освајању Домремија од стране Енглеза. Бригу о њој је тада повео њен ујак и његова жена који су били нешто богатији.

Као млада девојка била је пастирка и сваки дан је тражила да је њени старатељи воде у цркву да се исповеда. Јованка Орлеанка никада није научила да чита и пише. Била је сиромашно одевена, а они који су је познавали су говорили да би по цео дан проводила по планини чувајући стадо и певушећи песме.

Било јој је 13. година када је чула прве небеске гласове који су је поручивали да дође у цркву и да се помоли јер ће отада почети њена божја мисија. То је несумњиво за њу представљало некакво предсказање и неки Божји задатак који је био поверен њој. Већ 1428. године, како ће то касније на суђењу изјавити добила је божји позив да помогне француском заповеднику Роберту Бадрикуру и француском дофену (регенту) Карлу VII Победнику у бици код Вакулера. То је мало месташце које се свега неколико километара налазило од њеног села. Орлеанка је полетела право у срж битке, одевена у бедну пастирску ношњу, а заповедник ју је одмах вратио натраг.

У међувремену, ситуација за дофена Шарла и његове феудалце се драстично погоршавала. Енглези су заузели Орлеан 12. октобра 1428, приближавајући се Шинону, где се налазило средиште дофенове резиденције. Орлеанка поново напушта своје село 1429. и поново одлази у Вакулеру. Француски заповедник је поново покушао да је удаљи. Орлеанка је изјавила да је Бог њу послао да помоге Французима да отерају Енглезе, да се Карлу VII Победнику стави краљевска круна и да се затим она повлачи. Она је Бадрикуру рекла:

"Ја не знам да јашем. Не знам ни да се борим. Бог је онај који ће ме водити и помоћи ми."

И поред све већег исмејавања од стране Француза, Орлеанка је остала у граду. Затим је почела да тражи престолонаследника јер му је по божјим заповестима она морала помоћи у рату против Енглеза. Поручила је да ће доћи да разговара са престолонаследником Карлом. Нашла га је у Шинону. Када је дофен чуо за њен долазак, ставио ју је на пробу. Преобукао се у бедног грађанина, а поставио свог најбољег сарадника да буде престолонаследник. Орлеанка га је одмах нашла и поклонила му се до земље. На ноћној вечери у замку феудалда Тремоја, сви су негативно мислили о дофеновој заштитници. Сматрали су да је енглески шпијун, да је вештица и чаробница. Орлеанка је примљена на разговор код дофена и успела је да тог слабашног регента натера на акцију за истеривање Енглеза из француске. Да би француска аристократија била сигурно да је Орлеанка девица, како се у писмима представљала, послала ју је у Поатје где су је прегладали већи број француских лекара и опатица не би ли установили да ли је девица или не. Када је утврђено да је заитса девица, враћа се у Шинону и припрема се за рат.

Истина, поред ње су се стално налазили француски команданти и велики број војних стратега, а Орлеанка је била само ту фактор који је давао својом упорношћу и жељом за истеривање Енглеза додатни подстрек Француској војсци.

Понуђен јој је мач дофена, али га је она одбила и једино је тражила да јој се донесе Божја слика пред којим је стално понављала молитву упућеној Девици Марији. Прва њена акција је било ослобађање Орлеана.

Издиктирала је писмо које је послато господину Ротслеру у Орлеану 22. априла 1429. године да мирно напусти Орлеан, или ће га она уз Божју помоћ сама истерати. 30. априла узјахала коња, а поред ње су се стално налазила два до три француска витеза и кренула је са њима ка тврђави. Ту је била и рањена посред груди, а Французи су 22. маја 1429. истерали Енглезе из града. После опоравка, као ритерка је поново узјахала и кренула са француском војском према Патају. Поставља се велико питање да ли је Орлеанка у борбама учествовала као ритер или само као вођа. Она је на суђењу изјавила да није убила ни једног противничког војника, већ да је само спроводила божје наредбе и да је духовно водила своју војску. Град Патај је пао 18. јуна 1429, чиме је отворен пут за Ремс.

У пратњи дофена и његове дворске камариле, одлази у палату у Ремсу где је 17. јула 1429. Карло VII Победник крунисан за краља. Орлеанка је стајала поред њега, поклонила му се и молила га је отпусти из војне службе јер је њена мисија завршена.

Нарочито су против тога били француски ритери јер им је она давала духовну снагу и просто их у свакој борби присиљавала само на победу.

Популарност Јованке Орлеанке није нимало лепо прихваћена од стране горњих слојева француског друштва. Она је била обична сељанка која је захваљујући француским ритерима уздигнута до неба. Нарочито је било интересантно занимање краља Карла за њу. После крунисања, он је једино новчано помагао њене најближе и ништа више.

24. маја 1430. учествовала је у одбрни Компињеа од Бургунда. Главни заповедник одбране града Гијом де Флази је направио велику грешку када је пред француским војницима, који су се повлачили према тврђави наредио да се затворе врата. Испред затворених врата нашла се и Орлеанка са својим ритерима. Бургунди су је оборили с коња и везали, а остале војнике побили.

Док је трајала опсада Компињеа покушавала је неколико пута да побегне из тамнице и да помогне браниоцима града. Веровала је да ће је споасити њен краљ Шарл и дати огроман новац за њен откуп. Међутим, уместо откупа, дата је на чување Јовану Луксембуршком који ју је за 100.000 златних фунти продао енглеском краљу Хенрику VI. Краљ Карло VII Победник није ништа учинио да би је ослободио.

Енглези су против ње организовали црквено суђење у граду Руану, који се тада налазио под протекторатом Бургундије. За главног судију је изабран еписком Бувеа Пјер Кошон (фра.Caushon=Свиња). Орлеанка је била заточена у старом замку у Руану. Тражила је да буде премештена у црквену тамницу и да јој се обезбеди свештеник да би се исповедала.

Први пут се појавила пред поротом 21. фебруара 1431. Оптужена је као лажни пророк, чаробњак, вештица и јеретик. Оптужена је да је извршила масовни злочин убијајући енглеске војнике у борби и да је наређивала зверства. 29. маја судско веће од 37 судија је одлучило да је прогласи кривом као јеретика и лажног верника. Пресуда је донесена 30. маја 1431. по којој је осуђена на ломачу. Пре самог чина спаљивања, у тамници су је посетили свих 37 судија и рекли јој да се њима може слободно исповедити. Тада је Орлеанка изјавила да више не чује божје гласове.

Спаљена је тачно у подне 30. маја 1451. на градском тргу пред масом људи. Била је обучена у посебну ношњу на којој су били ушивени црвени ђаволи, пошто је ту блузу носио сваки јеретик који је осуђен на ломачу. За време спаљивања, око ње су кружили црквењаци са књигама и читали молитве за спас људских душа од оваквих јеретика. Њени остаци су затим бачени у Сену.

Много година касније, покренут је нови поступак за њену рехабилитацију у Паризу уз сагласност Свете столице. После испитивања неких сведока и прегледа целокупног материјала, пресуда Кошона је била поништена и Орлеанка је била рехабилитована, али не и беарификована.

То ће се догодити 1920. године када ће папа Бенедикт XV канонизовати Јованку Орлеанку у Ватикану и прогласити је за свету и блажену.

Charmed · Malo ~ mače ~

Битка код Азенкура

Битка код Азенкура (фр. Bataille d'Azincourt) је била једна од битака Стогодишњег рата и одиграла се 25. октобра 1415. године. у северној Француској, крај места Азенкур. Битка је вођена по киши на дан Светог Криспина између енглеске и велшке армије краља Хенрија V и француске војске краља Шарла VI. Француском војском није лично командовао онемогућени краљ, већ његов Главни заповедник војске (Констабл) Шарл Д'Албре.

Битка је позната по коришћењу енглеског дугог лука. Битку је такође овековечио (и донекле додао елементе фантастике) Вилијам Шекспир у његовој драми Хенри Пети. Иако се учврстило веровање о одлучујућој победи Енглеза упркос чињеници да су били бројчано далеко инфериорнији, нова истраживања се не слажу са овом тврдњом.

Charmed · Malo ~ mače ~

Кампања

Хенри Пети је извршио инвазију Француске из више разлога. Надао се да ће ојачати своју позицију у Енглеској водећи популаран рат у иностранству. Желео је да побољша своју финансијску позицију освајајући поседе у Француској који би му обезбедили приходе. Желео је такође да учини што више француских племића својим заточеницима, надајући се да би за себе платили откуп или од француског краља изнудили новац за свој повратак кући. Ова друга тактика је верзија „Дејнџелда“, коју су енглески краљеви успешно примењивали и пре. Докази такође показују да је више лордова у области Нормандије обећало Хенрију своје области након што умру, али је француски краљ конфисковао њихове поседе.

Хенријева армија се искрцала 13. августа 1415. године у северној Француској и опсела луку Харфлер. Опсада је трајала дуже него што је очекивано. Град се предао 22. септембра, али га енглеска армија није напустила до 8. октобра. Сезона за вођење кампање се ближила крају и енглеска армија је претрпела многе губитке због болести. Хенри је одлучио да премести већину своје армије (отприлике 9000 војника) до луке Кале, јединог енглеског утврђења у северној Француској, где би она могла да се поново снабде свим што је потребно за наставак кампање наредне године.

Док је трајала опсада Харфлера, Французи су успели да сакупе велику феудалну војску коју је Д'Албре умешно распоредио између Харфлера и Калеа, подражавајући енглеске маневре дуж реке Соме, онемогућавајући им да стигну до Калеа без упуштања у већи сукоб. Крајњи резултат је био тај да је Д'Албре натерао Хенрија да се упусти у битку коју је, с обзиром на стање његове армије, требао да избегне. Енглеза је било око 5.000 а француза 25.000. Енглези су били уморни, дефакто неспремни док су Французи били одморни али самоуверени. Енглези су испре својих линија поболи коље заоштених врхова , против коњице, а киша стрела из Велшких лукова је одапета на непријатеља чим се приближио на 400 метара.

Катастрофални пораз који су претрпели Французи у бици код Азенкура је дозволио Хенрију да оствари све циљеве своје кампање. Уговором у Троју (1420.) прихваћен је од стране Француза као регент и наследник француског престола. Ово је потврђено његовим браком са Катарином Валоа, ћерком краља Шарла Шестог.

Хенри Пети није доживео да наследи трон Француске. Године 1422., док је осигуравао положај против даље француске опозиције, умро је од дизентерије у тридесет четвртој години, два месеца пре смрти Шарла Шестог. Наследио га је његов млади син Хенри Шести, током чије владавине су Енглези избачени из читаве Француске, сем Калеа, захваљујући војним успесима Француске војске, охрабрене од Јованке Орлеанке, под новим краљем, Шарлом Седмим.

Ток битке

Битка се водила у пролазу који су сачињавале азенкурска са једне и трамкурска шума са друге стране. На северној страни пролаза са поставила војска Шарла Д'Албреа, констабла Француске, да блокира пролаз ка Калеу. Ноћ 24. октобра је затекла обе армије на отвореном, и Енглези су имали мало заклона од јаке кише која је падала. Рано ујутру наредног дана, Хенри је поставио своју војску (сада састављену само од девет стотина тешких пешака и пет хиљада стрелаца, као последица дизентерије) у бојни поредак. Вероватно је да су се стандардне три групације распоређене у линију, свака са својом коњицом витезова и тешких оклопника на боковима и тешком пешадијом у средини. Енглески витезови су били оклопљени у јаке гвоздене кациге и постављене кожне јакне, испод којих су носили верижне тунике кратких рукава. Били су постављени у четири реда дубоку формацију раме уз раме. Енглески стрелци су били постављени испред њих у троугаоне формације са зашиљеним штаповима пободеним у земљу да би ослабили јуриш коњице, скоро истоветно као у бици код Кресија. Многи енглески стрелци су били голи испод појаса, због дизентерије добијене током марша. Последњи оброк Енглези су имали пре четири дана и, након што су једном заузели формацију, стрелцима је било забрањено да из ње иступају, те би се олакшавали тамо где би стајали.

Французи су се груписали у три велике четрдесет људи дубоке линије (назване battles) у којима су били распоређени и витезови. На сваком крилу је било постројено хиљаду и сто тешко оклопљених коњаника, од којих су већина били „крем“ француског племства, укључујући дванаест принчева краљевске крви. Центрум је сачињавала тешка пешадија а заштитницу девет хиљада тешких коњаника. Све укупно, било је тридесет и шест хиљада Француза наспрам пет хиљада и девет стотина Енглеза.

Битан фактор у бици је терен, који је био веома блатњав од скорашњих киша. Дубоко блато је ишло у прилог Енглезима, јер када би тешко оклопљени француски витезови једном пали, не би могли да устану, што их елиминише као ефективну борбену јединицу. Блато је било довољно дубоко да се један витез угушио након што је оборен у њега. Блато је такође утицало на спречавање француске артиљерије да учествује у бици. Француски самострелци су, као и обично, били постављени иза витезова и тешке пешадије, са чим се Д'Албре није слагао, пошто се сам поставио у прве редове. Француски извори кажу да је Хенри Пети пре битке уверио своје племство да ће сви, уколико буду ухваћени, бити поштеђени и откупљени натраг. Међутим, обични војници неће бити те среће, те им је поручио да би било боље да се боре за свој живот.

Током три часа после свитања није било битке; затим је Хенри, схвативши да Французи неће напредовати, померио своју армију напред. На око четири стотине јарди од француске линије, након што су укопали дрвене кочеве (зване pealings) под таквим углом да одбију коњицу, битку су једним плотуном отпочели велшки стрелци. Треба приметити да су овакви посебни кочеви били иновација и да их, у две сличне битке овој, код Кресија и Поатјеа, стрелци нису имали.

Француске снаге нису представљале сређену војску, већ групу витезова који су се окупили на позив Шарла Шестог. Били су недисциплиновани и немарни према грешкама учињеним код Кресија и Поатјеа, и веома би брзо кретали у акцију. Француски тешки оклопници су јурнули на енглеске стрелце, само да би били скоро потпуно уништени и нагнани у збуњујућ бег. Констабл лично је био на челу борбене линије тешке пешадије која је, оптерећена оклопом, споро напредовала кроз дубоко блато, мучећи се да допре до енглеских пешака. Незграпно напредујући кроз блато, представљали су лаке мете за енглеске стрелце. Међутим, постало је још горе након што су стигли до енглеских редова. Француски редови су били толико тесно збијени да би војници једва подизали оружје да нападну непријатеља. Број жртава се, ипак, почео повећавати. Французи су успели да организовано нападну непријатељске редове и са добрим учинком. Танка линија бранилаца је била потиснута назад, и краљ Хенри је скоро оборен на земљу. У овом тренутку су се енглески стрелци, користећи секире, мачеве и друга оружја, пробили у отворе настале међу сада већ неорганизованим Французима, који нису могли да се изборе са својим неоклопљеним нападачима и били побијени или заробљени. Друга линија Француза је стигла, само да би била окружена мелеом. Њене вође, као и оне из прве линије, су били побијени или заробљени. Заповедници треће линије су тражили и нашли смрт у бици, док су њихови људи јахали у безбедност.

Једини успех Француза је био напад Исамбара од Азекура, који је изашао из замка Азенкура, на краљев пртљаг. Мислећи да му је нападнута заштитница и да ће нападачи наоружати заробљенике, Хенри је наредио да се исти побију сви до једног (заробљеници су лако могли да дођу до оружја које је било разбацано свуда по пољу). Племићи и старији официри, желећи да задрже могућност откупа талаца, су одбили Хенријево наређење, тако да је крвави посао запао обичнм војницима. Хенријеви поступци су можда били нечовечни, али уколико би се заробљеници наоружали, његова војска је могла бити здробљена између француских снага и заробљеника.

Ујутру се Хенри вратио на поље и убио сваког рањеног Француза који је преживео ноћ на отвореном. Сво племство је већ било одведено, а било који од простих војника који је остао на пољу је био претешко рањен да би могао да преживи без медицинске помоћи. Укупни енглески губици су бројали тринаест тешких оклопника (укључујући Едварда од Норвича, другог војводу од Јорка, унука Едварда Трећег) и око стотину пешака. Французи су изгубили најмање дванаест хиљада људи и више рањених, укључујући констабла, тројицу војвода, петорицу грофова и око деведесет барона; хиљаду је одведено у заробљеништво, међу њима војвода од Орлеана (познати песник Шарл од Орлеана) и Жан ле Менгр, маршал Француске.

Значајније жртве

* Антоан од Бургундије, војвода Брабана и Лимбурга (рођен 1384.)
* Филип од Бургундије, гроф Невера и Ретела (рођен 1389.)
* Шарл Први Д'Албре, гроф Дреа и констабл Француске
* Жан Други, гроф Бетуна (рођен 1359.)
* Жан Први, војвода Аленсона (рођен 1385.)
* Фредерик од Лорене, војвода Водмона (рођен 1371.)
* Роберт, гроф Марла и Соасона
* Едвард Трећи, војвода Бара (Војводство Бар је изгубило своју независност као последица његове смрти)
* Жан Шести, гроф Русија
* Едвард од Норвича, други војвода од Јорка (рођен 1373.)

Сер Пирс Лег

Када је сер Пирс Лег рањен у бици код Азенкура, његов мастиф је стајао над њим и бранио га кроз многе сате битке. Иако је Лег касније умро, мастиф је враћен његовом домаћинству и био је основа за мастифе Лајм Хола. Пет векова касније овај педигре је постао један од најзначајнијих за формирање врсте енглеског мастифа.

Популарни митови

Дуго се сматрало да познати поздрав са два прста и/или „знак победе“ („V sign“) потиче од гестова енглеских стрелаца који су се борили код Азенкура. Наиме, прича каже да је, пркосећи Французима који би одсекли два прста десне руке ухваћеним стрелцима, тај знак осмишљен од стране оних који нису били осакаћени.

Ово можда има нек чињеничне основе - Жан Фроасар (око 1337. - око 1404.) је био историчар и аутор Хронике, документа који је најбитнији за схватање Европе четрнаестог века и суштине Стогодишњег рата. Прича о Енглезима који са два прста машу Французима је испричана у првом лицу од стране Фроасара, мада то није био опис битке код Азенкура (коју сам историчар није ни доживео), већ другог инцидента у вези са опсадом неког замка. Дакле, овај поздрав је највероватније коришћен код Азенкура, али није тамо и настао.

Charmed · Malo ~ mače ~

Битка код Кресија

Битка код Кресија се одиграла 26. августа 1346. године надомак Кресија у северној Француској и представља једну од најважнијих битака Стогодишњег рата. Комбинација новог оружја и тактике је нагнала многе историчаре да ову битку означе као почетак краја ере витезова.

Charmed · Malo ~ mače ~

Значај

Битка код Кресија се одиграла између енглеске војске (око дванаест хиљада људи) под заповедништвом Едварда III и знатно бројчано надмоћнијих француских снага (између тридесет и четрдесет хиљада људи) Филипа VI. Убедљива победа Енглеза је резултат ефикасније тактике и бољег наоружања показујући успех модерног војног концепта ватреног оружја и његове важности у добијању битака. У бици је показана ефикасност велшког дугог лука (коришћеног од стране великог броја енглеских стрелаца) у односу на катастрофалан неуспех тешко оклопљених француских коњаника. Иако је конвенционално ратовање предвиђало да ће стрелци имати слаб учинак у борби против оклопљених јединица које би, по правилу, требало да десеткују стрелце када им приђу, код Кресија, а касније и код Азенкура, епилог је био сасвим супротан.

У овом случају, француски витезови су се потпуно изморили пре него што су чак и стигли до непријатеља; наиме, јуриш је отпочео кроз влажну равницу где су се витезови значајно успорили у блату, да би се завршио галопом узбрдо и фронталним нападом на енглеске стрелце, док је смртоносна киша стрела засипала нападаче. Енглески стрелци су користили бодкин стреле. Резултат је био тај да је под баражима стрељива погинула трећина француског племства (ова цифра варира од извора до извора и не треба се узимати здраво за готово).

Из овога би се могао извућ закључак, и то погрешан, да су плочасти оклопи које су носили француски коњаници били слаби - то није било тачно. Већина коњаника је била избацивана из акције тако што би им коњи, који су били значајно мање оклопљени и то само са предње и задње стране, били убијани. Витезови би морали да наставе јуриш пешке, што би их првенствено успорило, а затим и изложило још већем броју напада са даљине. Све ово је узрок за покољ француских ритера.

Многи историчари виде ову битку као „крај витештва“. Наиме, за време битке, многи заробљеници и рањеници су били убијани, што се противило витешком коду ратовања. Такође, коњица је изгубила свој примат над пешадијом која је, очигледно, могла да је победи.

Повод за битку

Прва већа битка Стогодишњег рата је била битка код Слија 23. јуна 1340. године. У годинама које су уследиле, Едвард је покушао да изврши инвазију на Француску кроз Фландрију али није успео због лошег стања краљевског буџета, као и неизвесних савеза. Шест година касније испланирана је друга маршрута - напад је ишао преко Нормандије. Едвард је однео победе код Кана и касније у бици код Бланштака. План Француза да се енглеске снаге зауставе између река Соме и Сене није успео. Бег Енглеза из ове замке је резултовао битком код Кресија, другом великом битком Стогодишњег рата.

Положај Енглеза

Поучен успехом такве стратегије у борби са Шкотском, Едвард III је поставио своје снаге на раван терен при чему су бокове његове армије штитиле природне препреке - непроходно жбуње и шумарци. Сам Едвард је са својим витезовима и послугом био ситуиран на малом брду код ветрењаче у позадини, одакле је могао да контролише ток битке.

Како је овакав положај био изразито дефанзиван, енглески краљ наређује да се коњаници сјашу, те да се сви боре као пешаци. Војска је била подељена у три групе; једном од њих је командовао шеснаестогодишњи краљев син Едвард Црни Принц. Главно оружје енглеске војске, дуголуки стрелци, били су распоређени у „V“ формацију на врху брда. Док су чекали на распоред и напад Француза, Енглези су ископали систем ровова и јарака да би отежали прилаз противничкој коњици.

Ток битке

Француска војска, под заповедништвом Филипа VI, је била прилично неорганизована захваљујући превеликом самопоуздању већег дела његових витезова. Француски краљ је одлучио да постави ђеновљанске плаћенике са самострелима у први ред, док би коњица била одмах иза. Француски хроничар Фроасар овако описује битку:

„Енглези, који беху распоређени у три одреда и сеђаху на својим положајима, кад видеше непријатеље своје како напредују, смело усташе и у бојни ред стадоше... И знати морате да ови краљеви, ерлови, барони и остали лордови француски не напредоваху у бојном поретку... Ту би око петнаест хиљада ђеновљанских самострелаца; али они беху заморени, јер мораху да тај дан пешаче шест лига, под пуном опремом и са својим самострелима. Они рекоше констаблу да тог дана нису спремни ни на каква велика дела; тад рече ерл од Аленсона: ‘То и добисмо кад такве јаднике у своју узимамо војну, јер они неће успети кад год нам затребају’.“

Први напад је уследио од стране Ђеновљана који су бомбардовали енглеске положаје у нади да ће донекле разбити бојни ред Енглеза уплашити њихову пешадију. Овај напад је пропраћен и звуцима разних инструмената које је Филип VI наредио да се донесу, такође са циљем застрашивања непријатеља. Међутим, ефекта није било ни изблиза у оној мери коју је Француски краљ очекивао. Наиме, самострелци су могли да у току минута испале стреле три до пет пута, док би енглески дуголуки стрелци за исто време лансирали три до четири пута више баража! Такође, многи самострели су били оштећени влагом, те нису могли да раде. Енглески војници су ово избегли тако што су једноставно скидали канапе са својих лукова и чували их на сувом месту док се време не побољша. Оно што је додатно деморалисало Ђеновљане је то што нису имали своје пависе (врста штитова). Након извесног времена самострелци су, уз значајне губитке, кренули да се повлаче. Многи су били посечени чак и од стране француских витезова који су проценили повлачење Ђеновљана као кукавичко. По Фроасару, Филип VI је наредио покољ плаћеника. За то време, Енглези настављају са паљбом док велшки и корнволски пешадинци напредују. Многи француски витезови су тада погинули.

Видевши неуспех ђеновљанских плаћеника, француска коњица је похрлила напред, организована у бојне редове. Међутим, уређен напад је био онемогућен претходно направљеним препрекама - рововима и јарковима, као и самим нагибом терена. Док су француски витезови јуришали, енглески стрелци су сејали смрт по нападачима. Ниједан од чак шеснаест напада оклопљених витезова није успео да разбије енглеске редове. У једном тренутку, одред Едварда Црног Принца је био нападнут. Његов отац, Едвард III, одбио је да му пошаље помоћ. Касније је објаснио да је желео да „подстакне свог сина на бој“. У сваком случају, Црни Принц се показао и доказао као одличан војник.

Када је пало вече, Филип VI, и сам рањен, наредио је повлачење. Креси је био катастрофалан и понижавајућ пораз за Французе.

Жртве

Жртве су биле огромне:

* Француски и ђеновљански губици се процењују на десет до тридесет хиљада. Највероватнија цифра је дванаест хиљада. Од овог броја, дванаест је било принчева и хиљаду и две стотине витезова.

* Енглески губици су бројали око сто педесет до двеста људи.

Обе процене су нереалистичне и крајње непоуздане.

Међу погинулима су били следећи племићи:

* Шарл II, гроф Аленсона, брат Филипа VI (рођен 1297.)
* Јован I, гроф Луксембурга и краљ Боемије (рођен 1296.)
* Луј I, гроф Фландрије (рођен 1304.)
* Рудолф, војвода од Лорене (рођен 1320.)

Последице

Након што су Французи напустили бојно поље, Енглези су проверавали рањене јер су желели да виде ко је вредан тога да буде касније откупљен. Они витезови који би били претешко рањени су били убијани са misericordias (давачи милости) - дугим бодежима. Ово ни у ком случају није било по витешком коду, јер су витезови високог сталежа били убијани од стране сељака.

Ова битка представља успостављање војне надмоћи велшког лука над комбинацијом самострела и оклопљених коњаника. Последица је знатна промена начина ратовања, и то на дужи период времена. Након битке код Кресија, Едвард је наставио поход опсадом Калеа, који му се недуго затим и предао. Освајање Калеа је значило пад читаве Северне Француске под енглеску управу.

Следећа већа битка Стогодишњег рата је била битка код Поатјеа - такође пораз за Французе, под не тако другачијим условима него код Кресија.

(izvor Википедија)

Charmed · Malo ~ mače ~

Битка код Патаја

Битка код Патаја (18. јун 1429.) је једна од већих битака Стогодишњег рата између Француза и Енглеза у северном делу Централне Француске.

Charmed · Malo ~ mače ~

Битка код Поатјеа (1356.)

Битка код Тура (732.) између Карла Мартела и Муслимана често се зна називати „Битка код Поатјеа“.

Битка код Поатјеа се одиграла 19. септембра 1356. године између Енглеске на једној и Француске на другој страни. Њен епилог је била друга по реду од три велике енглеске победе у Стогодишњем рату.

Charmed · Malo ~ mače ~

Увод у битку

Едвард Црни Принц је започео велики chevauchée (поход) 8. августа 1356. године северно од главне базе својих снага у Аквитанији у покушају да ослободи градове са енглеском посадом у Централној Француској, као и да опљачка сеоске области. Његова војска у почетку није налазила ни на какав већи отпор, те су разуларени редови спаљивали многа места до темеља, уништавали пољопривредну инфраструктуру и живели од пљачке. Овај темпо је потрајао све док енглеске снаге нису стигле до Лоаре код Тура. Енглези нису успели да заузму ни утврђени део града нити да спале остатак јер је падала јака киша. Ово задржавање у бројним покушајима да се град заузме је искористио француски краљ Жан II да стигне енглеску армију, примора је на битку и уништи. Краљ, који се борио против Џона од Гаунта, војводе од Ланкастера у Нормандији, организовао је већину своје армије код Шартра и послао у помоћ опсађеном Туру. Овај потез је учинио две војске изненађујуће сличним у броју - нешто што се није често догађало у току Стогодишњег рата.

Након што је примио извештај да је француска армија у покрету, Едвард је одлучио да би се требало повући. Енглеска војска се, дакле, повлачи на југ. Французи је стижу на пар миља југозападно од Поатјеа. Као ветеран из битке код Кресија, у којој је учествовао као шеснаестогодишњак, Црни Принц се одлучује на исту тактику коју је применио његов отац десет година раније у тој бици. Распоредио је своје снаге у строго одбрамбени борбени поредак на пољани окруженој природним препрекама као што су били поток на левој страни и шума у позадини. Кола са намирницама и богатим опљачканим пленом су била размештена по слабијој десној страни, дуж старог римског пута који је повезивао Бордо и Поатје. Коњаницима је наређено да сјашу; затим, целокупна војска је подељена у два, могуће и три дела, са велшким стрелцима организованим у „V“ формације на боковима борбене линије. Едвард је задржао мању коњичку јединицу витезова под заповедништвом Жана де Грајиа, Каптала де Буша, сакривену у оближњем шумарку.

Што се тиче француске војске, она је била подељена на четири дела. На челу је било око три стотине елитних витезова под командом генерала Клермона, као и мноштво немачких копљаника-плаћеника. Циљ ове прве групе је био напад на енглеске стрелце и елиминисање претње коју су исти представљали. Следеће три групе које су пратиле ову прву су биле сачињене од пешака, тј. витезова који су сјахали, и биле су под заповедништвом Дофена (касније краља Шарла V), војводе од Орлеана и самог краља Жана II.

Ток битке

На почетку битке, енглези су лажирали бекство на свом десном крилу. Ово је, као што се и очекивало, проузроковало брзоплет јуриш француских витезова на велшке стрелце. Међутим, стрелци су ово очекивали и засули су непријатеља, посебно циљајући коње, кишом стрела. Фроасар пише да енглеско стрељиво никако није могло да пробије француске оклопе, од које се одбијало или би се ломило по удару. Коњи витезова, међутим, нису били толико добро заштићени. Нарочито су били рањиви на боковима; ово су искористили енглески стрелци померивши се у страну под таквим углом у односу на јуриш француских витезова да су њихови коњи представљали добре мете. Баражи добро нациљаних стрела су имали разарајући ефекат.

Други талас напада је уследио од Дофенове пешадије. Она је извршила снажан јуриш и упустила се у жестоку борбу са енглеским браниоцима. Међутим, морали су накратко да се повуку ради прегруписавања. Трећи напад Орлеанових јединица није ни почео - видевши да се Дофенове јединице не боре, они су побегли у страху. Ова два потеза су резултовала тиме да је контигент војске под француским краљем остао истурен и небрањен. Иако је краљ имао са собом велику силу, положај исте је био неповољан. Иако су велшки стрелци остали без муниције, придружили су се пешадији и јурнули на војску краља Жана. Борба је била дуга и тешка, али је њен исход одлучио скривени одред коњице Црног Принца; под вођством Жана де Грајиа, витезови су успешно заобишли француске јединице и напали их од назад. У страху да ће бити потпуно окружени и побијени сви до једног, део француске војске је почео да бежи. Недуго затим, краљ Жан је заробљен.

Последице битке

Исход битке је био потпун француски пораз, не само у војном, већ и у економском смислу. Да би исплатила безбедан повратак свога краља, Француска је морала да да два пута више новца но што је био годишњи приход целе државе! То је била немогућа сума за достићи, те ће Жан II умрети у заробљеништву. Поатје је био реприза Кресија и, још једном, показује да је стратегија та која одлучује победника, а не предност у бројевима.

Charmed · Malo ~ mače ~

Битка код Слија

Битка код Слија је прва од две поморске битке у којима је енглеским снагама лично заповедао Едвард III. Друга је била битка код Винчелзија. Сукоб се догодио 24. јуна 1340. испред града по имену Сли (на француском: Еклиз), у заливу између Западне Фландрије и Зеланда. Средином четрнаестог века ово је био отворен поморски пут, плован за велике флоте.

Charmed · Malo ~ mače ~

Увод у битку

Француска флота, како Едвард III пише у писму свом сину, Едварду Црном Принцу, се састојала од око сто деведесет бродова и била је припремљена за инвазију на Енглеску. Флота је била под заповедништвом Хуга Квиерета, адмирала француског краља, и Николе Беушета, адвоката који је био уједно и један од краљевих ризничара. Један део флоте су чиниле ђеновљанске плаћеничке галије којима је заповедао Едиђио Барбавера (негде и Боканегра). Иако многи енглески историчари тврде да је Едвард III био бројчано надјачан, поуздано се зна да је кренуо из Орвела са две стотине бродова, којима се касније придружило још педесет лађа из Фландрије, под командом његовог адмирала за Северно море - Роберта Морлија. Неки од овог мноштва бродова су били сигурно обични транспорти; зна се, наиме, да је Едвард са собом повео и целу послугу и покућство за његову краљицу, Филипу од Хајнолта, која је у том тренутку боравила у Брижу. Међутим, пошто се зна да је једна од краљичиних дружбеница погинула, изгледа да су сви бродови учествовали у бици.

Ток битке

Едвард III се укотвио у Блакенбержу у поподневним часовима 23. јуна и послао тројицу штитоноша да дознају положај Француза. Барбавера је посаветовао своје савезнике да отплове тог дана на море, али је Беушет, који је као констабл водио главну реч, одбио да напусти луку. Вероватно је желео да је окупира да би блокирао Едвардов пут ка Брижу. Распоред Француских јединица је био извршен по уобичајеној средњевековној стратегији поморског дефанзивног боја. Квиерет и Беушет су организовали своју флоту у три или четири реда, са бродовима међусобно везаним, и са пар највећих галија истуреним напред као испоставе. Наредног јутра, енглески краљ је наредио да се бродови тако изманевришу да иду у смеру дувања ветра и тако да им сунце буде за леђима. По извршеној заповести, енглеска флота је напала. Распоређени у две линије, Енглези су извршили напад тако да би прва лађа ударила фронтално, док би друга могла да се окрене ка боку непријатеља. Сама битка је била низ борби прса у прса на сопственим и туђим бродовима, како једне, тако и друге стране. У писму свом сину Едвард пише да је непријатељ пружио „часну (добру) борбу целог тог дана и наредну ноћ“. Краљ не помиње да су му његови фламански савезници пружили икакву помоћ, иако су били вољни, док француски извори кажу да су Фландријци ушли у битку тек током ноћи. Француски извори говоре и о томе да је енглеског краља ранио сам Беушет, мада о овоме нема сигурних сведочења.

Епилог

Битка се завршила потпуним поразом француских поморских снага. Квиерет је убијен, а речено је да је Беушет обешен по Едвардовим наређењима. Барбавера је успео да са својим одредом бродова доспе на отворено море 25. јуна и тако се спаси. Са собом је повео и два освојена енглеска брода. Енглески хроничари тврде да је битка добијена са минималним губицима на енглеској страни, и преко тридесет хиљада мртвих на страни Француза и Ђеновљана. У ове цифре, као и у било које средњевековне бројчане процене, не треба полагати имало поверења. После битке краљ Едвард III је остао укотвљен током више дана; његова флота је претрпела тежак ударац.

Charmed · Malo ~ mače ~

Битка код Тулуза

Битка код Тулуза одиграла се 9. јуна 721. крај Тулуза у Француској измећу муслиманских снага Омејидског калифата и Франака из Аквитаније. У тој бици муслиманске снаге су поражене, чиме је Франачка под Карлом Мартелом добила довољно времена да се припреми за велики поход 11 година касније.

Опсада Тулуза

Ал Сам ибн Малик ал Кавлани је био валија (гувернер) муслиманске Шпаније (ал-Андалуз). Прикупио је велику војску из Северне Африке, Јемена и Сирије с циљем да освоји Аквитанију, која је формално била војводство под Франачким суверенитетом, али у пракси је била подоста независна. Ал Кавлани је опседао Тулуз, најзначајнији град Аквитаније. Војвода Одо Аквитански је одмах отишао да тражи помоћ. Вратио се три месеца касније, када је град био исцрпљен и готово пред падом.

Одо Аквитански изненадним нападом уништава муслиманску војску код Тулуза

Кад је Одо Аквитански напустио Тулуз Муслимани су постали превише самоуверени и уленили су се у својим војничким активнострима. Нису одржавали довољно јаку вањску обрану око свога логора, а нису више ни вршили темељите и непрекидне извиђачке активности. Када се Одо Аквитански након три месеца вратио могао је одмах извести изненадни напад на муслиманске снаге, које су опседале Тулуз. Изненадни напад на огромне муслиманске снаге извео је 9. јуна 721. и та битка је данас позната под именом битка код Тулуза.

Растурио је изненађене муслиманске снаге, а побио је оне који су остали. Многи су побегли без оружја и опреме. Ал Кавлани је успио да побегне само са делом својих снага, али убрзо је умро, тако да је команда над јединицама остала у рукама Абд Ал Рахмана, који постаје Емир Ал-Андалузије.

Последице и значај битке

Емир Абд ал Рахман је поново скупио велику војску у Северној Африци, Јемену и Сирији и напао је Франачку пуном снагом 732. Тај пут Одо Аквитански је претрпио катастрофалан пораз у бици крај Бордоа. Бордо је попљачкан, а становништво поклано. Муслиманска војска је пљачкала и убијала дубоко по унутрашњости Франачке. Одо Аквитански је тражио помоћ ма двору Меровинга. Мајордом Карло Мартел је пристао да помогне под уветом да Одо поново призна франачки суверенитет.

Исламска инвазија Западне Европе је заустављена у чувеној бици код Поатјеа 10. октобра 732. у којој је Карло Мартел зауставио муслиманску инвазију на Европу. Историчари сматрају битку код Тулуза такође веома значајном, јер је дала довољно времена Карлу Мартелу да ојача власт и да изгради армију ветерана.

Карло Мартел је извео низ контраверзних потеза, као одузимање црквене имовине, да би њоме куповао присталице. Осигуравао је своју северну границу на било који начин, укључујући подмићивања у многим случајевима. Помоћу црквене имовине и мирније северне границе сакупио је довољно новца за војску и да се припреми за оно после. Одузимањем црквене имовине навукао је велико непријатељство цркве, али после битке код Поатјеа црква је увидела нужност јаке франачке армије. Његови ветерани су у бици код Поатјеа успели у наизглед немогућем задатку. Пешадија је одолевала оклопној коњици без дугих стрела. Тих 11 година од битке код Тулуза до битке код Поатјеа омогучило је да Карло Мартел потпуно осигура власт, да има лојалну војску и да истренира ветеране који су одољевали муслиманској најезди у бици код Поатјеа.

Одо Аквитански је битком код Тулуза купио време потребно Карлу Мартелу да се припреми за велику инвазију. Одо Аквитански је остао готово заборављен, а Карло Мартел се слави као спасилац Европе.

(izvor Википедија)

Charmed · Malo ~ mače ~

Битка код Тура

Битка код Поатјеа или битка код Тура одиграла се 10. октобра 732. То је била битка у којој су снаге франачког мајордома Карла Мартела нањеле тежак пораз муслиманској војсци Омејидског калифата под водством емира Абдула Рахмана. У бици је емир Абдул Рахман убијен. Муслиманска војска је већ продирала чак до Бургундије и Бордоа. Та победа је зауставила даљњи продор муслиманске војске у Европу и сачувала је хришћански карактер Западне Европе.

Постоје различите процене величине Франачке војске од 15.000 до 75.000. Та франачка војска је била прва западна стајаћа војска од пада Западног Римског Царства. Били су истренирани да се боре у фалангама против муслиманске тешке коњице. Абдул Рахман је имао на располагању између 60.000 и 400.000 војника, већином маварске лаке коњице којој је додана арапска тешка коњица. И западни и арапски извори наводе да је муслиманска војска била вишеструко бројнија од франачке. Губици током битке се не знају. Постоји један извор који каже да је 1.500 Франака изгубило живот, а муслиманске снаге су претрпиле јако велике губитке, укључујући губитак команданта.