Kako vam se svidja ova moja prica(procitajte please)

A_Djema · Početnik Domaćeg.de

Sama sam je napisala u trenutku bunila,tuge i sete.Molim vas procitajte pa prokomentarisite

RODJENDANSKI POKLON

15 Novembar. Najviše volim da stojim na prozoru. To mi je uvek pomagalo da razbistrim misli. I danas kao i svako veče u isto vreme, kada Dom već zamre i tišina ga prekrije ja se promolim s najmanjeg prozora na zgradi. Mrkli mrak a tek je 22 časa. Danas je neka neobična tišina. Možda baš zato sam se ovoliko zadržala kraj prozora. I baš kao i svako veče pogled mi se zaustavlja na brdu koje se jedva nazire. Gde je sad moj Beograd? Znam da je nagde tamo iza brda, da sjaji kao i uvek. Nisam ga videla 7 godina. Ne daju nam da izlazimo iz Doma sami. Mrzim Dom. I ljude u njemu. Ni sa kim se ne slažem. Sama sam svih ovih 7 godina, sama sa sobom. Mojim prozorom, i sećanjem na Bograd. Danas sam popila čašu pića, uostalom kao i svako veče. To me odnese i dozvoli mi da se otuđim. Tek tiha svetla nagoveštavaju Beograd i vraćaju me tamo. Tamo su svi moji. Tamo je i on. Nisam ga zaboravila već 7 godina mu pamtim lik. Tamo je i ostavljeno sećanje. Da sam bar otišla srećna. Da sam bar tada mogla da se pomirim sa svima. Tada su već počeli da me gledaju kao da sam luda. Ponašala sam se kao da nikog nisam volela. Bar od onih koji su tada ostali tamo. Tada sam plakala i neprestano ponavljala kako sam usamljena. I sve zbog glupavih mladalačkih ne ostvarenih ljubavi. Volela bih da ponovo imam 18 godina. Usamljenost, to mi je najbolji prijatelj. To više nije samo pojam. To je stvarnost, moj život, moja sudbina.
Bilo je kasno poprilično oko ponoći. Danas sam duže ostala na prozoru. I niko ne zna kako je dodirnuti mekanu postelju. To je za mene spas. Tamo ja pobegnem i samo brojim sate kad ću je ponovo dotaći. Tu izbegnem sve pijane i lude vršnjake koji cele noći tumaraju kroz hodnike. Mrzela sam sve ljude. Veljda su me i zato smatrali ludom i valjda sam zato i došla ovde. Nebo je bilo zvezdano. Potpuno vedro. Kroz odškrinutu zavesu na lice mi je padao sjaj dveju zvezda. Jedino one onako najjače sijale su i posmatrale me kao dve velike oči. Bile su ili mi se to samo činilo potpuno plave i duboke, a ujedno tako daleke. Kad mi se taman učinilo da sam zaspala probudila me je lupa vrata.
Digla sam se naglo. Na satu je otkucan 1 sat posle ponoći. Začudo niko od mojih cimera se nije ni pomakao. Polako sam ustala. Učinilo mi se da neko stoji kraj vrata. Čula sam mu disanje. Bilo je tako mi poznato. Izašla sam u predsoblje ali tu nikog ne beše. I već sam se okrenula da se vratim. kad je neko glasno izgovorio:
-Srećan ti rođendan
Zastala sam kao ukopana. Mislim da je cela večnost prošla dok sam se okrenula. Lik u senci smešio se. Samo su mu sijale plave oči kao baklje. Setila sam se zvezda od malopre. Tako su sličile.
U meni je nastala bujica osećanja. To su bile neke davno zaboravljene oči koje su me gledali isto kao onda. I kao nekada kada neki miris ili pesma pokrene nešto davno zaboravljeno te oči su mi probudile davno uspavani osećaj, koji sam zaboravila da postoji. Tada su slike poletele kroz moju glavu i više nisam znala šta da mislim. Prekinula sam razmišljanje i shvatila da sam buljila u njega čitavih 15 minuta. Ni sama ne znam zašto, valjda jer nisam verovala ili samo zbog tog vremena koje je proletelo ili možda zbog ovih 7 godina zapitala sam drhtavim glasom
-Ko si ti?
Lik je počeo da se smeje. Nije morao ništa ni da kaže samo je kao dokaz da je on baš onaj na kog sam i prvi put pomislila ponovo usmerio oči koje su još jače bljesnule u pravcu mojih. Tada sam se prestravila. Videla sam Beograd, blok, leto, klupu, sve u njegovim očima. Skrenula sam pogled i okrenula mu leđa. Koliko sam čekala ovaj trenutak i više od svih ovih pustih 7 godina, da bih na kraju shvatila da to možda nisam ni želela. Zaboravila sam mu glas i smeh pa mi se sad učinilo kao da se u meni u obliku nekog novog osećanja budi neko prastaro, drevno.
Prišao mi je sasvim blizu i kao da je znao čarobne reči koje će me totalno slomiti rekao
-Mala, izvini za sve...
Njegov dah umesto da mi prija kao naki pusti vetar šibao me je, grebo i na kraju boo. I kao nožem njegove reči usecale su mi se u mozak.
-Ja sam kriv za sve, i što si ti ovde. Ne znam kako sam dozvolio da odeš. Ti si jedina koja mi nešto znači. Otićići ćemo, vratićemo se u naš blok, nikad te više neću ostaviti samu.
Možda bi on i još pričao da ga nisam prekinula naglim smehom. Da je neko sa strane slušao znao bi da je taj smeh pun straha, ironije a pre svega tuge. Nisam verovala, a kao što vidim zaboravila sam kako sam lako mogla da se rasplačem u njegovoj blizini. Međutim ove godine su me učvrstile, samo je jedna suza kanula na moj obraz, ona najteža, koju sam čuvala teško svih ovih godina i ne dozvolila joj da krene. Znala sam da posle nje idu i ostale one izdajnice što i njemu, a i meni otkrivaju istinu. Video je tu izdajnicu, video pa se nasmejao, ali pod jačinom mog pogleda skrenuo je svoj. Videla sam kolika je još kukavica u duši. To me je mnogo više pogodilo nego sam njegov dolazak. Zamrzela sam ga još više tada nego što sam skupljala mržnju svih ovih godina. Htela sam da pobegnem..
-Kukavico.. tiho sam izustila i vetar tuge me je poneo.
Izletela sam na ulicu. Napolju nigde nije bilo čuvara. Ugledala sam brdo koje me je delilo od Beograda. Istinktivno sam poletela ka njemu.
Ne znam ni koliko sam trčala, kad je već neko vreme prošlo shvatila sam da ni ne znam od čega bežim. Osvrtala sam se i svuda oko mene bio je mrak i tama. Mora da sam halucinrala. On ne postoji za mene više od 7 godina i kao sad se pojavljuje. To je samo moja mašta. Izašla sam na cestu, bila je prašnjava i pusta.
Tada sam počela da budem svesna okolnosti da više nisam u Domu, da kad budu saznali tržiće me. Ja sam u stvari bežala od svog straha. Bila sam nadomak brda, mog jedinog prijatelja s kim bih podelila svako veče.
O zar je moguće da je došao, da je izbrbljao sve ono što mi se činilo da jeste. Na nebu su me pratile zvezde, baš one dve,... tada sam čula usporeno kretanje kola iza mene. Okrenula sam se i sjaj malopređašnji onih dveju zvezda premestio se u kola. Opel se zaustavio pokraj mene. Prozor se otvorio i ponovo sam ga ugledala, nije bila iluzija. Iz kola se čulo Prljavo Kazalište...................................to je poslednje čega se sećam.
Otvorila sam oči i bila sam u kolima. Još je bio mrkli mrak. To je ponovo on, onaj stari. Mesto pored mene bilo je prazno. Radio isključen. Sedeo je malo dalje od kola, na mokroj travi i kao da je nešto čekao. Polako sam izašla i uputila se ka njemu.
-Šta čekaš? upitala sam. Nije me pogledao samo je rekao
-Ništa, sve što sam čekao svih ovih godina sad je pored mene.
Nastao je tajac. Bacila sam pogled i totalno se izgubila. Beograd, bio je pod mojim nogama, ni malo ne promenjen isti, svetao, svojim zracima probudio je zaspale vulkane radosti u meni. Mislim da sam se po prvi put za ovih 7 godina ponovo radovala. Iz tog užitka prekinuo me je njegov glas
-Jesam.......jesam kukavica, uvek sam to i bio
Videla sam iskrenost u njegovim očima kao i pre mnogo godina, bila sam sigurna da je iskren. Svih ovih godina potajno sam maštala šta bih mu rekla da ga sretnem. Bilo je tu toliko istine, toliko suza, i svega ali sada kad se to stvarno događa nisam izustila ni jednu od svih tih rečenica što su i predstavljale smisao mog života svih ovih dana i meseci.
-Mislim da treba da jednom zauvek raspravimo našu... i nije završio. Prekinula sam ga
-Ćuti. Zaboravi sve. Ne uzimaj mi jedine trenutke van Doma
-Ti se više ne vraćaš tamo, sada ideš sa mnom.
To je i bio najlepši trenutak u mom životu. To je bio onaj trenutak kada sam postala svesna da je moguće da se ljudi opamete, da priznaju istinu, da oproste da ponovo postanu oni stari. Mislim da je to bio pravi trenutak da kažem sve što mi je na duši ležalo. Znala sam da me neće prekidati. Rekla sam koliko mi je nedostajao, koliko ga volim, i svaku suzu opisala, jer shvatila sam da imam svo vreme ovog sveta. I nije me prekidao, samo sam napokon videla kajanje, tugu, poneku suzu i želju da zauvek bude samnom u njegovim očima. Zaplakali smo oboje. To je bilo kao vraćanje u prošlost, kao ono nepreživljeno i toliko očekivano. Reči više i nisu bile potrebne. Samo smo se pogledali i znali da želimo isto. Ona oholost i čvrstina koju sam izgradila ovih 7 godina prema svima tako lako je pukla, presekla se i postala u tom trenutku tako ne bitna. Pala sam mu u zagrljaj. Ne znam koliko je to trajalo, ali znam da mi je toplina njegovog tela pomogla da zaboravim reč usamljenost, da zaboravim Dom, a tih 7 godina bile su mi tako ne stvarne već mi se činilo da je ovo nastavak one naše godine, onog našeg leta. I prvi put sam se posle svega nasmešila. Suze radosnice prekrile su mi lice. Tada sam shvatila da sam zbog ovog trenutka živela, da sam ga jedino takvog želela, sanjala i da je ovo ono što bi jedino moglo da mi produži, promeni i nastavi život. Po prvi put u životu mislim da mi se želja ispunila u celovitosti onako kako po prvi put mislim da treba. On je meni sve.....Zažmurila sam i stisla oči pokušavajući da produžim ovaj trenutak u večnost, da se uverim da je stvaran i da će zauvek trajati....
Prvi zraci sunca su počeli da mi miluju oči. Otvorila sam ih............... Polako sam postajala svesna da sam još u mojoj sobi. Zvezda više nije bilo. Dom je počeo sa žagorom, a svuda, pa čak i u meni zjapila je praznina. Vrata su se odškrinula i na mestu gde sam mislila da je neko sinoć stajao, ušla je čuvarka i pozvala me na doručak. Tada sam posle sedam godina shvatila šta želim najviše.Razbistrila sam misli.Poželela sam nemoguće,Beograd je zauvek ostao iza brda.....Daleko. Bio je 16. novembar moj rođendan. Jedna suza skliznula je niz moj obraz i zauvek nestala.

CatchTheWreck · Jecika_84 muz No.2

ziwot u malom..........

prelep text....

Slejdž · Gospodja Selektorka

Devojcice, imas talenta, iskoristi to.

Nadam se da nije autobiografski tekst
Mnogo mi se svidja

A_Djema · Početnik Domaćeg.de

Samo kad je autobiografski, samo tad mogu da iskazem svet onakvim kakvim sam ga u ovoj prici prikazala, to je deo mene u prici, ali opet ne skroz, dosta toga je izmisljeno, ipak hvala vam puno

ramar · Početnik Domaćeg.de

Odusevljen sam

dobra_devojka · Fan Dragane Mirkovic

odlican tekst. CIsta petica Smile

tv · Upućeni član

posto i sama pisem... mogu ti reci divan tekst...

edo_sa · Početnik Domaćeg.de

jeste da inace ne volim da citam sentimentalna sr.... ... ali ovo je stvarno odlicno ... aaa kako sam sad tuzan ... ozbiljno lijepo napisano ... trebao bi samo jedan dobar lektor jer ima puno pravopisnih gresaka ... i jos nesto ... ovaj tekst mi se cini vise kao koncept za neki dobar roman .... nekako brzo se prelazi na stvar ... od ovoga bi se stvarno mogao napisati sjajan ljubavni roman ....

Francuskinja · **♦Un Mal pour un Bien♦**

Divan text,svaka ti cast,samo tako nastavi...

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Imaš dara za naraciju, uz malo korekture i lektorisanja- odlično, svaka čast Wink

A_Djema · Početnik Domaćeg.de

WORLD IS A BETTER PLACE BECAUSE OF YOU

Danas sam gledala televiziju. Bila sam oduševljena lepim licima, zgodnim ljudima i poznatim svetom. Setila sam se nekoliko redova posvećenih nekome. Polako sam se spremala za to koktel veče na koje sam išla s prijateljima. Lila haljinica i drap čizmice, ličila sam na devojčice iz bajki ali nije me zanimalo, znala sam biće puno poznatih ličnosti, što me takođe nije zanimalo, samo me je slika s televizora pratila danima. I stojeći pored stola opkoljena pregrštom naroda, i svakolikog sveta uzela sam čašu i podigla je visoko. Kad shvatiš koga si imao pored sebe i kad osetiš to uzburkano osećanje ponosa svakakvi stihovi nam prozuje kroz glavu, a meni su ovi zastali na usnama. Želela sam da nazdravim za: staro vreme, dok si još bio pored mene, kad si bio još mlad i naivan, i svim stvarima koje si me naučio a znao si više od mene, za radost koja me je ispunjavala u tvom prisustvu, za greška koje si za razliku od mnogih uspeo da ispraviš, za sve one sitne snove koje si mi ostvario i ljubav koju si mi pružio. Nazdravljam tome i zahvalna sam ti do neba. Sećam se bila sam slaba, a ti si me podigao, i kasnije mi više nikada nisi dao da padnem, gledao si me posebnijom od ostalih što me je spasilo. Bio si moja snaga kada sam bila slaba, moj glas kada nisam mogla govoriti, moje oči kad nisam videla. Video si najlepše stvari u meni za koje nisam ni ja znala, podigao bi me da dohvatim nedostižno. Počela sam verovati u bolje sutra uz tebe, i sigurna sam da si ti zaslužan što sam ovo sad, a to sam samo zato što me je neko poput tebe voleo. Dao si mi krila da poletim, tvoj dodir je bio nalik dodiru neba. Sećam se jednom si rekao da ni jedna zvezda nije daleko, a sad vidim i zašto, sve si uspeo da ih skupiš. Ja sam bila sigurna u sebe, imala sam tvoju ljubav i kako ne bih bila. Jer ona je bila blagoslov. Uvek si bio tu kad mi zatrebaš, moj vetar čuvar, svetlo u tami, moja inspiracija, kroz laži jedina istina. Sad sam sve ovo samo zbog tebe.
I dok naiskap ispijam čašu, misli mi lete. Ne primećujem poznate koji dele autograme i devojke koje se lepe oko njih. Ne mogu zaboraviti dan kad si otišao. Nije to bilo jer me nisi voleo već si morao. Mada kako vreme prolazi sve se više bojim da ću početi da sumnjam u tvoju nekadašnju ljubav. Bio si dok smo bili jedno uz drugo samo jedan od onih momaka koji po ulicama igraju utakmice, a sada si zvezda. Znam koliko je teško ostati s takvom osobom u kontaktu. I još uvek te pravdam ne brini, da tvoja popularnost i zauzetost mogu da objasne to što me od tvog odlaska pre 5 godina ni jednom nisi nazvao. Sinoć sam sanjala kako trčim da ti uzmem autogram kao sve ove cice koje sada jure naokolo. Sad mi je to smešno. Uzimam još jedno piće, kao da će mi nešto pomoći da ne mislim. Odjednom čujem vrisku i ciku ushićenih devojaka koje poleću ka vratima, videla sam i zašto. Bili su tu svi tvoji novi prijatelji i srce mi je zalupalo pri pomisli da te mogu sresti. Gužva se sve više pravila oko tih fudbalera i samo sam se sklonila ne bi li predahnula na tren. Gledala sam te jutros i bio si snažan i snalažljiviji od svih na terenu. Znala sam to je moj dečko. Isti osmeh, isti pokreti. Pokušavala sam da progutam taj ponos koji je glup jer dok sam te poznavala nisi bio zvezda, već momak sa ulice, i najveći strah mi je bio da si se promenio. Buka se povećavala i videla sam devojke kako mi vrišteći pritrčavaju. Jedan momak mi je prišao i spustio papir u ruku. Velikim slovima je bilo ispisano znanim mi rukopisom tvoje ime, kosim izduženim slovima, uvek sam ti se podsmevala zbog toga. Otklopivši donji deo papira nemirnim rukopisom je pisalo: Za posebnu osobu. Skamenila sam se i skočila sa stolice. Na dnu sale okružen mnogobrojnim svetom smešilo se na mene neko lice. Oči krupne, smeđe, velike obrve i osmeh od uva do uva. Setio si me se. Nepomično smo se posmatrali, ti potpisivajući autograme ushićenim devojkama i ja stežući onaj papir tako da samo što se nije pocepao. Mislim da su minuti prolazili i da je sve bilo kao san. Ma znala sam da se nisi promenio. Sledeće čega se sećam je da mi spuštaš šapatom meke reči na uho. Rekao si sećam li se naše pesme, a devojke su me sa zapanjenim okicama posmatrale. Lebdela sam kao nekada i znala da su stihovi bili istiniti. Počela je naša pesma, melodija me je opijala. Od celog prostora mi se činilo da su latice ruža i cvrkut ptica, nisam želela da se probudim, ako je ovo san... I ko kaže da pesme lažu. Poslednji stihovi naše nekadašnje pesme su ipak bili u pravu, nisu me izneverili..."Svet je bolje mesto samo zbog tebe!!!"

Posvećeno gospodinu FC...

CatchTheWreck · Jecika_84 muz No.2

lepo..... bas lepo..... bash imash osecaj za pisanje..... o poenti cele priche necu ni da pomishljam da goworim, ali da, "swet je bolje mesto samo zbog tebe".....