Trg cuda-Violeta Milicevic

prase · Dobro upućeni član

Beleške o autoru

Violeta Milićević rođena je 18. novembra 1968. godine u Petrovcu na Mlavi.

Ljubav ka pisanju ispoljava prvi put u osnovnoj školi, kada osvaja nagrade ne konkursima časopisa ''Male novine'', ''Dečje novine'' i ''Zmaj'', ali literarni dar u njoj živi pritajen do sredine tridesetih godina života.

Godine 1987. postaje student Filološkog fakulteta u Beogradu (grupa: jugoslovenska književnost i srpskohrvatski jezik), a nakon završenih studija pronalazi svoje mesto pod suncem u gradu koji smatra pupkom sveta, u kome jedino živi u pravom i punom smislu te reči, iako joj duh rado zalazi u neke vremenski i prostorno udaljene gradove.

Radi kao profesor književnosti i jezika u srednjoj školi.

Godine 1997. upisuje studije francuskog jezika i književnosti.

Prevodi sa italijanskog i francuskog, u nadi da je crvena nit maternjeg jezika koju drži u ruci, poput one Arijadnine, nit koja predvodi i prevodi preko svih Crvenih mora ljude koji znaju da na svetu postoji jedan suštastveni put koji se zove – stvaralaštvo, i jedan neprikosnoveni jezik koji treba naučiti, a koji se zove – ljubav.

Piše za svoju dušu o dušama onih koji vole, veruju i nadaju se, i za koje je život andrićevsko čudo koje se neprestano troši i osipa, ali i traje i voli se, tako trošno, prolazno i nepredvidljivo, kao i o onima koji su se mnogo puta u život razočarali, ali nisu zaboravili da se očaravaju.

Zbirka ''Trg čuda'' je njena prva objavljena zbirka koja sadrži pesme pretežno ljubavne, nastajale od kraja osamdesetih godina prošlog veka do 2005-og leta gospodnjeg.

Zbog neprekinute linije života na dlanovima, opkladila se sa vremenom da će živeti večno, ako nigde drugde, a ono bar na ''Trgu čuda''.

prase · Dobro upućeni član

Bar

Svetovi su
previse mali
da se ne bismo
bar negde sreli.

Vremena su
previse duga
da se ne bismo
bar nekad hteli.

Razlozi su
suvise slabi
da se ne bismo
bar zbog jednog
voleli.

prase · Dobro upućeni član

Stope na pesku

Da li treba ostaviti stope na pesku
i dozvoliti moru, suncu i vetru
da ih izbrišu, izbele i raznesu,
da ih učine zaboravljenim i dalekim,

ili je bolje i ne proći
tom obalom razuđenom,
ostati večno sam
i patiti za nekim?

prase · Dobro upućeni član

I posle svega

I posle svega – otići treba...
Al' kuda krenuti? Put koje luke?
U ime čega trajati opet
i kome pružiti dve tople ruke?

I posle svega – voleti treba...
Al' kako voleti? Pesmom? Tišinom?
Plaćaju se ljubavi nezaboravom,
a putevi bolom i prašinom.

prase · Dobro upućeni član

Jedan ili svi

Putevi uvek nekuda vode,
al' samo jedan je put za Rim.
Kad bih bar znala da si moj Cezar,
isla bih samo putem tim.

Ali ja ne znam da li da sledim
onaj sto vodi do tebe put,
jer mozda, ipak, i posle svega,
ti budes - avaj! - samo moj Brut.

prase · Dobro upućeni član

Imati i nemati

Kada me jednom ne bude bilo
a tebe zabole stare rane,

a nema svetla iz oka moga
iz kojeg može jutro da svane,

i nema dodira mojih blagih –
da iz njih nežnost tad poteče,

i nema reči iz mojih usta,
koje bi mogle da rane leče,

shvati da nežnosti druge postoje,
samo što nisu moje i tvoje,

i znaj da ljubavi još postoje,
al' nikad više moje i tvoje.

prase · Dobro upućeni član

Ljubav

Sve je ljubav, i sreće mnoge
u ovom svetu nam se nude.
Srećni trenuci tek zalečene rane,
a samo ljubav spasava ljude.

Čak i kad bol nam prevelik stvara,
ljubav nam uvek pruža ruku,
a kad u telu se smire strasti,
ona nas vodi u mirnu luku.

To mir je duše, tela i reči
koji nam radost životnu daje.
I kad sve drugo bude i prođe,
ta radost nikad ne prestaje.

prase · Dobro upućeni član

Ako

Ako me samo pogledaš,
razbiće se u komade
jedno stakleno zvono
što čuva moje srce.

Komadi rasutog straha
i narušenog ponosa
umiraće oko nas
u svome počasnom plesu

jer ne umiru svi snovi
onda kad postanu stvarnost:
u njima ima snage
da prevaziđu sebe.

prase · Dobro upućeni član

Ruža

Hoću da me pamtiš
onako
kako se pamti cveće
neubrano,
čiji te miris opijao
izdaleka,
kao ružu
čije bi trnje ranilo
svaku ruku,
osim one za kojom čezne.

Ako te ikad ubode
trn sećanja na mene,
neka ti, umesto bola,
procveta pupoljak ljubavi.

prase · Dobro upućeni član

Ka čemu idem

Ne sanjaj
da ću te ljubiti
jednom kad me se setiš.

Ne sanjaj
moje usne
sa ukusom svoje želje
dok sumrak pada lagano
na tvoje zene usnule.

Ne pitaj
da li ću poželeti
nečiji tuđi dodir
uvek kad tebe se setim.

Ne pitaj,
jer sve na svetu
ka čemu idem, snena,
i što dotaknem, tužna,
samo je deo tebe.

prase · Dobro upućeni član

Seti me se

Seti me se
kad sve druge zaboraviš,
kad sve zapostaviš
ili ostaviš.

Otrgni me
od ovog sveta
očaja,
bezumlja
i zla.

Ogrni me
kaputom nežnosti
i
šalom strasti.

A onda
čini što ti drago
kad ja sve druge zaboravim,
kad ih zapostavim
ili ostavim.

prase · Dobro upućeni član

Oni

Oni koji su dno morsko dotakli,
sačuvali su malo soli u srcu
da tvom životu daju ukus...

Oni koji su ispod duge protrčali,
sačuvali su njene boje u sebi
da tvom životu daju raznolikost.

Oni koji su mislima dosegli sunce,
rukama će ti preneti toplotu
ako ih dodirneš.

Oni koji su te priželjkivali,
znali su da moraš postojati,
i pružiće ti srce
ako ka njima kreneš.