Историја српског књижевног језиk

Charmed · Malo ~ mače ~

Формирање српског књижевног језика

Формирање српског књижевног језика (у појединим периодима и срединама називаног и српскохрватски, хрватскосрпски, хрватски или српски, српски или хрватски, хрватски, бошњачки) и по начину на који се одвијало и по резултату нема аналога међу словенским, а вероватно ни међу несловенским језицима. То је био дуготрајан и у једном делу паралелан процес говорних колектива српског и хрватског дијалекатског подручја, који се у XIX веку окончао формирањем варијантно издиференцираног српскохрватског књижевног језика. Тај процес је започео ширењем словенске писмености на старословенском, односно црквенословенском језику, који је под утицајем локалних језичких црта на српско-хрватском дијалекатском терену еволуирао у редакције: српскоцрквенословенску и хрватскоцрквенословенску. Због различитих историјских околности у којима су се те две редакције црквенословенског језика нашле од краја XIV до XVIII века, њихов развој ишао је различитим путевима.

Charmed · Malo ~ mače ~

Турска власт

Падом српских земаља под турску власт књижевни рад у њима је од краја XV века замро, или је био сасвим пригушен све до XVIII века, када је у данашњој Војводини и деловима Мађарске дошло до обнављања књижевног рада и књижевног језика. Хрватскоцрквенословенски језик био је током тих векова такође маргинализован и територијално (потиснут на крајњи југозапад и јадранска острва) и функционално (ограничен на црквену употребу), али од краја XV века оживљава писменост и књижевни рад, сада на основи дијалеката, и то различитих (чакавских, штокавских и кајкавских) и са сасвим слабим ослонцем на црквенословенску традицију.

Charmed · Malo ~ mače ~

Срби у Угарској

Код Срба у Угарској у XVIII веку српскословенски (српскоцрквенословенски) језик бива, под утицајем руских књига и руских учитеља, замењен рускословенским (рускоцрквенословенским) не само у обредним црквеним издањима него и у световној литератури.

Charmed · Malo ~ mače ~

Помоћ Петра Великог

Пред опасношћу од унијаћења, постепеног одвајања Срба од Српске православне цркве и губљења српског националног идентитета, као циља којем су тежиле аустроугарске власти, митрополит Мојсије Петровић обратио се руском цару Петру Великом с молбом за помоћ у књигама и учитељима (молба слична оној којом је 862. године моравски кнез Растислав, да би се одупро германизацији, тражио од византијског цара словенске богослужбене књиге и учитеље). Године 1726. Србима је дошао учитељ Максим Суворов, а неколико година касније и Емануил Козачински. Међу књигама које су донели биле су неке од најбољих руских књига онога времена буквар Теофана Прокоповича, тројезични речник словенско-грчко-латински Фјодора Поликарпова-Орлова и граматика Мелетија Смотрицког.

Крајем XVIII века Срби у Угарској су у неким случајевима писали и на руском књижевном језику (високог стила); то су били углавном историографски радови, на пример дела Захарија Орфелина Житије... Петра Великаго (1772), Јована Рајића Историја разних словенских народов... (1794-5) и др.

Charmed · Malo ~ mače ~

Формирање славеносерпског језика

Изван цркве, у књижевности, науци и публицистици, ствара се крајем XVIII века славеносерпски језик, у којем су се у сложеном односу налазили српски народни елементи, српскословенски, рускословенски и елементи тадашњег руског књижевног језика. Упркос знатној функционалној оптерећености славеносрпског језика у разним сферама употребе, а пре свега у књижевности, његова стабилизација и кодификација одвијале су се врло споро. Славеносрпски језик је, природно, највише био отворен за српске језичке црте.

Charmed · Malo ~ mače ~

Пут ка стварању јединственог језика Срба и Хрвата

У то време, у другој половини XVIII века, код Хрвата се покрајинске писмености још више развијају и узајамно отварају једне према другима, што ће резултирати афирмацијом штокавске писмености на већем делу територије и првим покушајима њеног нормирања. Тиме је био умногоме отворен пут стварању јединственог књижевног језика Срба и Хрвата на новоштокавској дијалекатској основи, која је код Срба имала јаку књижевну традицију, а уз то је била и територијално најзаступљенија. Препрека стварању јединственог књижевног језика за Хрвате је могла бити у чињеници да су због опстајања премда донекле маргинализоване нештокавске књижевнојезичке традиције Хрвати могли добити два књижевна језика, док је код Срба проблем био у знатној разлици између славеносрпског, као књижевног језика, и српског народног језика (мада пример староруског језика показује да слична ситуација има и добре стране, пружајући богате могућности за функционално-стилско раслојавање језичке структуре). Концепција књижевног језика на народној основи (новоштокавског дијалекта) коју је предложио Вук Стефановић Караџић Српским рјечником (1818. године) и другим својим филолошким радовима, уз коју је ишла реформа графије и увођење фонетског (и фонолошког) правописа, однела је победу после пола века упорне борбе Вука Караџића и његових сарадника, настављача и следбеника 1868. године када је и службено прихваћена. Славеносрпски језик се постепено повлачио, а затим и сасвим нестао, оставивши ипак извесне трагове у новом књижевном језику, нарочито у његовој лексици. Славеносрпска традиција имала је известан утицај и на претежно опредељење за екавску изговорну норму, мада је ослонац томе био и у екавским новоштокавским говорима и у разговорном језику.

Представници хрватског препорода на челу са Људевитом Гајем решили су тридесетих година проблем кајкавско-новоштокавског књижевнојезичког двојства у корист новоштокавског, али уз задржавање неких архаизама несвојствених новоштокавштини тога доба (као и увођење графије на чешкој основи и морфолошког правописа), што је ипак током следећих деценија постепено напуштено. Икавско-ијекавско двојство решено је у корист ијекавице.

Charmed · Malo ~ mače ~

Састанак филолога

За установљење заједничког књижевног језика Срба и Хрвата посебно је био значајан састанак осморице филолога (Ђура Даничић, Димитрије Деметар, Вук Караџић, Иван Кукуљевић, Иван Мажуранић, Франц Миклошич, Винко Пацел, Стјепан Пејановић) у Бечу 1850. године, познат као Књижевни договор. Тим договором утврђен је јединствен књижевни језик Срба и Хрвата. До ширег прихватања договора долази неколико деценија касније, крајем XIX века.

Charmed · Malo ~ mače ~

Српскохрватски језик у двадесетом веку

оком скоро целог XX века српскохрватски књижевни језик је једини словенски језик са два писма и два изговора - екавским и ијекавским - који су се само једним делом подударали са источном и западном варијантом језичког стандарда. На самом почетку последње деценије XX века књижевнојезички статус српскохрватског језика у односу на варијанте које су њиме обухваћене, па и назив језика и његов уставноправни статус били су предмет научних спорова и политичких спорења, у чијој је основи била тенденција да се уместо колико-толико јединственог српскохрватског књижевног језика промовише хрватски као посебан књижевни језик.

Charmed · Malo ~ mače ~

Уметничка књижевност код Срба

Уметничка књижевност код Срба може се пратити од XII века, из којег је сачувано Мирослављево јеванђеље. За време владавине Немањића (XII-ХIV век) створен је низ дела високе уметничке вредности, међу којима посебно место заузимају биографије и рефлексивна поезија. Прву биографију Житије Немањино (XIII век) написао је Свети Сава. И Стефан Првовенчани је саставио житије свога оца. У том жанру су Доментијаново Житије Савино и Житије Немањино (XIII век) и Теодосијева прерада Доментијановог дела о Светом Сави. Житија су у XIV веку, а и касније, писали и други књижевници и духовна лица (архиепископ Данило, Григорије Цамблак, Константин Костенечки и др.). Поред житија, из српске средњовековне књижевности остало је и више хагиографија, житија светаца, у којима је изразитије присутно прожимање уметничке књижевности са усменим народним стваралаштвом. Стварана је и поезија високе уметничке вредности {Песма смрти, Јефимијина Похвала кнезу Лазару, Тужбалица над Ђурђем Бранковићем и др.). У српској књижевности тога времена било је и доста превода или прерада познатих дела европске књижевности (приче о Александру Великом, о Тројанском рату, о Езопу и др.).

Charmed · Malo ~ mače ~

Под Турцима...

Губитком независности, а затим и државности, почиње да слаби књижевна активност, иако и из XV века има дела високог уметничког сјаја (пре свега, Слово љубве деспота Стефана Лазаревића). Током турске окупације српских земаља књижевни рад био је сасвим отежан и углавном преписивачки.

Charmed · Malo ~ mače ~

Сеоба Срба

Сеоба Срба у XVII веку у аустроугарске покрајине, које су Срби у мањем броју насељавали и много раније, донела је и културни преокрет. У почетку у очувању српске културе и даље главну улогу имају манастири (нпр. школа Рачана, у Манастиру Рача, чији су истакнути представници Кипријан Рачанин, Јеротеј Рачанин, Г. С. Венцловић). Јачањем српског грађанства стварају се бољи услови за развој српске културе и обнављање њених веза са културама других европских народа. Дух рационализма и просвећености имао је у српској култури тога времена свог најкрупнијег представника у Доситеју Обрадовићу, али и у низу других писаца који су, слично њему, настојали да пишу језиком који би био разумљив најширем кругу потенцијалних читалаца, на пример Павле Соларић, Емануил Јанковић, Јован Мушкатировић. Године 1768. писац и преводилац Захарије Орфелин објављује први српски часопис "Славено-сербски магазин". Временом се код Срба, пре свега у Војводини, књижевност све успешније разгранава према различитим књижевним родовима - драми (нпр. Ј. Вујић), роману (нпр. М. Видаковић), поезији (нпр. Л. Мушицки) итд.

Charmed · Malo ~ mače ~

Појава Вука Караџића

Филолошки рад Вука Караџића на реформи језика и правописа, скупљању народног усменог стваралаштва, превођењу, етнографији и историографији довео је, поред осталог, до стварања култа фолклорне уметности, што је било у духу романтизма. У уметничкој поезији пример врхунске синтезе индивидуалног стваралачког чина са усменом књижевном традицијом дали су Петар II Петровић Његош у Горском вијенцу и Бранко Радичевић у Песмама. И Мемоари проте Матеје Ненадовића такође су били написани живим народним језиком. Њихов савременик Јован Стерија Поповић језиком тадашњег војвођанског грађанства писао је комедије трајне уметничке вредности са доста сатиричних елемената.