Vizantija

Toplica Milan · Balkanska korida

Велике Византијске војсковође и цареви

Филантропи су се у Византији појавили средином 13 века а њихово име се доводи у везу са чувеним цариградским манастиром Христа Филантропа (Човекољупца).Достигли су веома високе положаје како у друштву тако и у војсци. Иначе били су у родбинским везама са најугледнијим породицама Византијског царства Палеолозима,Кантакузинима,Комнинима и другима.
Алексије Филантропин млади генерал цењен и вољен у целом Византијском царству за владавине цара Андроника II Палеолога (1282 - 1328).
Алексије је у сећање на ујака вештог стратега Алексија Дуку Филантропина узео мајчино презиме.
Андроник II Палеолог други владар обновљене Византије,настојао је да стане на пут ширењу Турака на тлу Мале Азије.То нмије било лако са обесхрабреном војском.
1293 године на истоку је поставио младог и даровитог војсковођу Алексија Филантропина.Сачувани подаци не говоре само о војсковођином војничком знању него истичу и његову доброту,праведност,разборитост па чак и својеврсну племенитост коју каткад испољава и према непријатељу.Један за другим гласници су доносили добре вести о успесима војске Византије а турци су га се плашили.Закон куповине и продаје довео је до тога да је за куповину овце требало више новца него за куповину једног муслиманског роба.Војничке победе Ромеја готово да су потпуно угасиле ратоборност турских одреда у Анадолији.Алексије Филантропин турским емирима нуди частан споразум,а они су радо признавали врховну власт 1295 царством се пронео глас да је Алексије устао против цара Андроника II .И поред подршке од других великаша Алексије је био неодлућчан а Андроник уплашен.
25.Децембра 1295.годинеАлексија су ослепели његови војници са Крита.
Ипак цар Андроник II није био осветнички задовољан већ потиштен и дубоко разочаран.Филантропова издаја је пољуљалатемеље Византијског царства - приврженост царској породици и Ромејско осећање части.
30 година се име Алексија Филантропина не спомиње у историји.
Нови Цариградски патријарх Исаија (1323 - 1332) саветовао је Андронику II да слепог Алексија пошаље у Малу Азију двадесетих година 14 века.Лоша ситуација и само неколико Ромејских градоваје било у њиховом поседу.Један од њих Филаделфија је дуго био под турском опсадом и чинило се да му нема спаса.Алексије је спасао византијски град у Лидији.Још много деценија исламски ратници нису могли да освоје Филаделфију,чак је настао и период успона Филаделфије у којој је Алексије намесник 1324 - 1327.

Charmed · Malo ~ mače ~

Uspon i pad Vizantijskog carstva

Rimsko carstvo je 395. godine naše ere podeljeno na Istočno i Zapadno. Centar Istočnog Rimskog carstva postao je stari grčki grad Bizantijum, kojeg je car Konstantin I (vladao od 310. do 337. g.n.e.) ponovo podigao i preimenovao ga u prestonicu Vizantije - Konstantinopolj.

Vizantijci su sebe smatrali Rimljanima i ljubomorno su čuvali mnoge tradicije rimske i grčke civilizacije koje su zaboravljene i izgubljene u Zapadnom delu Rimskog carstva u haosu ratovanja sa Varvarima. Vizantijci su, međutim, za razliku od starih Rimljana i Grka, bili hrišćani, pa je njihovo carstvo dobilo novi i značajno drugačiji karakter.

U značajnom broju osvajačkih pohoda tokom 6. veka, car Justinijan, koji je vladao od 527. do 565. g.n.e., osvojio je i vratio mnoge teritorije starog Rimskog carstva, proterujući Vandale iz severnih delova Afrike i poražavajući Ostrogote u Italiji. Ali, tokom naredna 2 veka mnoge od ovih teritorija su ponovo izgubljene.

Carstvo i bogatstvo Vizantije uvećavali su se i umanjivali tokom narednih 500 godina. Krstaška vojska je 1204. godine opustošila Konstantinopolj i ustanovila u njemu Latinsko carstvo, dok je ono što je ostalo od Vizantijskog carstva u Grčkoj i Maloj Aziji podeljeno u odvojene države Nikeju, Trebizon i Epir. Vizantijci su kasnije porazili Latine i ponovo ustanovili carstvo sa prestonicom u Konstantinopolju, međutim, Otomanska imperija, nova državna i vojna sila u regionu, postepeno je pokoravala i konačno osvojila Vizantijsko carstvo osvajanjem Konstantinopolja 1453. godine.

Charmed · Malo ~ mače ~

Car Konstantin

Car Konstantin (310-337.g.n.e)

Car Konstantin je postavio temelje novog carstva na Istoku premeštajući prestonicu Rimskog carstva u Konstantinopolj 330 g.n.e. Bio je tolerantan prema hrišćanima i kršten je na samrtnoj postelji.

Charmed · Malo ~ mače ~

Umetnost Vizantije - duborezi

Duborez u slonovači

Vizantijski majstori su bili veoma poznati po svojim duborezima u slonovači. Na ovom duborezu prikazana je borba između ljudi i medveda pred publikom, što je bio oblik zabave nekada popularan i u starom Rimu.

Charmed · Malo ~ mače ~

Religijska umetnost Vizantije - mozaici i ikone

Grad Ravena je oduvek imao tradiciju izuzetno lepih mozaika. Ravenu je pokorio car Justinijan 540. g.n.e. i ovaj grad je postao prestonica Vizantijskog dela Italije. Vizantijske crkve su izgledale obično i neugledno spolja, ali su iznutra sjale hiljade malih pločica koje su sačinjavale velelepne mozaike prekrivajući čitave zidove.

Vizantijci su takođe bili poznati i po svojim slikanim portretima Hrista i svetaca nazvanim "ikone" koje su u Vizantiji bile objekti dubokog poštovanja. Kada je carstvo počelo da propada u 7. veku mnogi su to tumačili Božjim besom zbog obožavanja ikona. Ovi "ikonoborci" uništavali su ikone i, kao i Muslimani, zabranjivali bilo kakve pokušaje portretisanja ljudi u religijskoj umetnosti. "Ikonoborci" su bili i ostali moćna politička sila tokom perioda od 720 do 843. g.n.e.

Mozaik u crkvi San Vitale u Raveni

Ovaj mozaik u crkvi San Vitale u Raveni predstavlja portret Vizantijskih vlastodržaca - car Justinijan (naslikan sa oreolom kojim se ukazuje na svetost cara) stoji sa svojim dvoranima, uključujući arhiepiskopa Maksimijana koji je osveštao ovu crkvu 547. godine. Vojnici sa leve strane reprezentuju vojnu moć Vizantijskog carstva.

Charmed · Malo ~ mače ~

Vizantijska arhitektura

Unutrašnjost crkve Aja Sofija

Crkva Aja Sofija (Sveta Sofija) pravo je remek-delo Vizantijske arhitekture. Sagrađena je u Konstantinopolju između 532 i 537. g.n.e. po nardbi cara Justinijana. Nakon pada Konstantinopolja 1453. godine pretvorena je u muslimansku džamiju. Otomani su dogradili minarete i ispisali muslimanske natpise po unutrašnjosti crkve, ali je ostatak građevine ostao netaknut.

Toplica Milan · Balkanska korida

Beograd pod Vizantijom

Raspad Rimskog carstva bio je praćen najezdom varvarskih naroda: Istočnih Gota, Gepida, Sarmata, Avara, Slovena i drugih. Beograd je zbog svog isturenog položaja na granici - limesu, bio česta meta napada i razaranja. Napadi sa severa preko Panonske nizije, Dunava i Save, bili su tako jaki da ni Singidunum, kao značajno vojno utvđenje, nije mogao da odoli. Tako ga Huni 441. godine zauzimaju i potpuno razaraju. Grad je tada izgubio i dotadašnje rimsko stanovništvo. Posle hunske propasti, grad je 454. godine ponovo u sastavu Vizantije, ali ga ubrzo osvajaju Sarmati, pa zatim i Istočni Goti. Već 488. godine ponovo postaje vizantijski grad.
Početkom VI veka (512. godine), vizantijski car Anastasije u njegovu neposrednu okolinu naseljava germanska plemena Herula, da bi ga oni odbranili od ratobornih Gepida. U ruševinama ranijeg rimskog grada, na zapadnoj strani Donjeg grada, nađeni su tragovi materijalne kulture Germana. U vreme vladavine vizantijskog cara Justinijana I, 535. godine, grad je iznova podignut i opasan moćnim bedemima. Tako Singidunum ponovo postaje sjajan i velike hvale dostojan grad. Po svoj prilici grad je po prvi put bio vezan sa Taurunumom na suprotnoj obali.
Krajem VI veka, dok su Vizantijci bili zauzeti ratovima po Africi i Aziji, pred zidinama Singidunuma pojavljuju se mongolska plemena Avara, a za njima i prve slovenske grupe. Posle dve opsade Avari i Sloveni osvajaju grad. Brojni su vizantijski istorijski izvori o toj opsadi i konačnoj propasti Singidunuma. Ovom varvarskom najezdom i rušenjem grada, nestao je i naziv Singidunum i više se nikada u istoriji nije pojavio. Tragovi slovenske materijalne kulture tog doba, pronađeni su u Donjem i Gornjem gradu, Zemunu i naseljima Ritopek i Višnjica. To je bio trajniji početak slovenizacije ovoga grada.

Oko 630. godine na ovo područje se doseljava srpski živalj. Posle toga, više od dva i po veka nema pomena o njemu. Avarski i slovenski ratnici nisu marili za ovaj grad, jer on više nije imao položaj graničnog utvrđenja. On se tada nalazio unutar šireg prostora Balkanskog poluostrva koji su Sloveni već osvojili. I pored toga, arheološki nalazi ukazuju na kontinuiran život u gradu i njegovoj okolini. Ponovni pomen grada, i to pod slovenskim imenom BEOGRAD (Beli grad - verovatno po zidinama od belog krečnjaka), srećemo tek u IX veku, tačnije 16. aprila 878. godine, u jednom pismu pape Jovana VIII bugarskom knezu Borisu-Mihailu, o smenjivanju beogradskog hrišćanskog episkopa Sergija. Kasnije se taj naziv sreće u različitim varijantama: ALBA GRAECA, GRIECHISCH WEISSENBURG, NANDOR ALBA, NANDOR FEJERVAR, CASTELBIANCO, ALBA BULGARICA.
Nekoliko vekova posle prvog pomena Beograda kao slovenskog grada, u njemu se smenjuju razne vojske i osvajači. Do Beogradu su najpre došli Franci koji su pod Karlom Velikim uništili Avare. Na ruševinama Taurunuma osnivaju franačko naselje Malevila, da bi slovenizacijom kasniji naziv bio Zemln (Zemun). Franačku vladavinu zamenjuju Bugari, a njihovu Mađari. Krajem X veka, u vreme velike Samuilove države, Beograd je po ko zna koji put promenio gospodara. Već 1018. godine on ponovo postaje značajna pogranična tvrđava Vizantije. Tokom XI i XII veka, oko Beograda se otimaju suparničke sile: Ugarska, Vizantija i Bugarska.
Za to vreme kroz grad prolaze brojni krstaški pohodi na Istok ostavljajući svoj rušilački pečat na njemu. Posle krstaških najezda iz 1096. i 1147. godine, pod vođstvom Fridriha Barbarose 1189. godine kroz Beograd prolazi 190.000 ljudi. Ovaj predvodnik krstaša video je Beograd u ruševinama. Koliko je grad stradao možemo suditi po upoređivanju sa zapisom arapskog geografa i kartografa Idrizija, koji je u opisu "Itinerera carigradskog puta" iz 1154. godine pominje Belgraduk kao dobro naseljenu i živu varoš sa mnogim crkvama.

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

Порекло имена „Византијско царство”

Термин „Византијско царство” је модеран назив и био би стран његовим савременицима. Домаћи, византијски, назив је био Ῥωμανία Романиа или Βασιλεία Ῥωμαίων Басилеиа Ромаион, што представља директан превод латинског назива за Римско царство, Imperium Romanorum.

Сам назив први пут се користи 1557. од стране немачког историчара Херонимуса Вулфа у његовом делу „Corpus Historiae Bizantinae”. Потиче од старог грчког назива Византион, грчке колоније на Босфору, на чијем је месту касније подигнута престоница Источног царства, Константинопољ. Према предању, град су основали грчки колонисти, које је предводио неки Виза или Визас и по њену је и насеље добило име Византион. Због повољног географског положаја Византион је брзо постао важан приморски и трговачки град, али пак у античком периоду није заузео неку значајнију улогу.

Затим су дошли Римљани, и римски цар Септимије Северус (193-211.) је дао да се прошири овај град. Године 324. Константин постаје једини владар Римског царства. У то време царство је захватила криза. Рим, стара престоница и „глава васељене”, већ један век био је напуштен као резиденција римских царева. Константин је резидирао прво у Триеру или Треверорум у данашњој западној Немачкој, па затим у Медиолануму, данашњем Милану, у северној Италији. Ипак, Константин је увидео потребу једне сталне престонице за Римско царство, те је имао да бира или да обнови стари Рим, или да тражи нову престоницу.

Године 330. Византион постаје нова престоница царства, са новим именом Константинопољ. После распада царства, и губитка Западног дела, једино царство је постојало на Истоку са седиштем у Константинопољу. Њени цареви не само што су били римски цареви, него и од "Бога помазани" први и врховни владари свим народима, најпре Хришћанима. За разлику од запада, на истоку је доминирала Грчка и остале источне културе, и са губитком Запада нестао је и утицај западно-римске и латинске културе, тако да је до 7. века у источном Римском царству коначно преовладао грчки језик и заменио га. Овај век многи данашњи историчари обично сматрају почетком класичне Византије, то јест Византијског царства, као срењовековне државе.

Све до свог краја 1453. године, Византија је себе сматрала римским царством, и своју земљу и државу називала Ромејско царство (Роменија). Византинци су себе називали Ромејима (Римљанима), тек после овога долазиле су националне категорије као нпр. бити Грк, Јермен, па и Србин (мада су Грци били главни фактор). Дан данас у деловима Грчке постоји израз Ромаои, што означава домаћег човека, земљака.

Када су Турци Селџуци (данашњи Турци пореклом су тих Селџука) крајем 11. и 12. века освојили главни део византијске мале Азије - данашње Турске, били су прозвани као „Рум-Селџук”, римским Селџуцима. Српски цар Стефан Душан је био цар и самодржац Срба и Роменије, не цар Срба и Грка, како се то данас често описује. Владар Грцима Душан је био као честник грчких страна, грчких земаља, краљ Грка итд. све док се није прогласио царем Србије и Роменије 1346. године. А и сами Отомани на почетку њихове владе знали су се представљати као исламски господари Рума, тј. Рима.

Toplica Milan · Balkanska korida

Umešnost Vizantije

Познато је, с друге стране, да је умешност у употреби речи управо сразмерна ступњу цивилизације одређеног друштва. У раздобљу средњег века Византија је била добар пример који је на најбољи начин потврђивао речено правило. И сами варвари били су свесни спретности византијске дипломатије, односно, способности да речима и њиховом мајсторском употребом постигну оно што би иначе морали силом оружја.
Али, овде се не ради само о дубоком утиску који је ромејска речитост остављала на једноставне и примитивне варваре, него и о византијској превртљивости и каткад притворности које су на посебан начин биле повезане с вештином баратања речима у замршеним политичким и дипломатским надмудривањима. Да би се то разумело, неопходно је подсетити се на ромејско убеђење у властиту посебност и увереност Византинаца у неприкосновено право Византијског царства на власт над читавом хришћанском васељеном.
Из оваквог поимања произлазило је и византијско схватање према коме су сви остали народи мање вредни од Ромеја и као такви достојни презира. Изречено је неопходно имати у виду да би се на прави начин разумео став Византинаца према осталим народима, али и повратни став других према Ромејима.
Да бисмо то показали, навешћемо четири случаја: два из рановизантијске историје, везана за 6. век и турска племена, један из завршних деценија 10. столећа, у ком су, уз Византинце, главни учесници Руси, и, најзад, један временски смештен у последње године 13. века и окренут историји византијско-српских односа.

Цареви и пастири
Први пример тиче се кана хунског племена Утигура и његове поруке цару Јустинијану Првом Великом (527-565) коју на страницама своје повести доноси Прокопије из Цезареје, а у којој варварски вођа негодује против цареве подмукле политике према његовом народу. О чему се, заправо, ради?
Цар Јустинијан, руководећи се најбољим обичајима византијске спољне политике, окренуо је два хунска племена - Кутригуре и Утигуре - једне против других. Племена су живела у степама, једно на западној, друго на источној страни Дона. У жељи да награди дошљаке из Азије, византијски цар је дозволио да се две хиљаде Кутригура населе у Тракији. На тај начин, подржавајући једну скупину хунских племена а запостављајући другу, повредио је Утигуре. Њихов кан, чијој пажњи није промакао Јустинијанов препредени политички потез, у наступу озлојеђености послао је у Цариград свог изасланика.
Хунски емисар требало је да уложи приговор свога господара због цареве наклоњености супарничким Кутригурима. Будући да су Хуни били неписмени, канову усмену притужбу забележио је византијски писац Прокопије. Допуштено је претпоставити да је историчар Јустинијанове епохе извео и њену учену стилизацију. Како било, канове речи, у којима се у првом плану налази једноставна и сјајна парабола, одају варварску бистрину и проницљивост:
"Знам једну пословицу коју сам чуо у детињству, нисам је заборавио. Пословица иде отприлике овако: дивља звер, вук, можда, кажу, и може у извесној мери да промени боју своје длаке, али ћуд не мења, пошто му то природа не дозвољава... Још нешто знам, искуство ме томе научило, а реч је о једној од оних ствари које неотесани варварин и треба да научи: пастири узму пса док још сиса и брижљиво га подижу тако да је звер захвална оном који га храни и узвраћа му непрестаном љубазношћу. Сва је прилика да то пастири раде из следећег разлога: кад вукови нападну стадо, пси ће их зауставити, стаће испред оваца као чувари и спаситељи. Мислим да се ово догађа свуда... чак и у твом Царству, где готово свега има у изобиљу, вероватно и немогућих ствари, нема нимало одступања од овог правила... Али ако су те ствари по природи својој свуда сталне, онда мислим да није поштено да ти гостољубиво дочекујеш народ Кутригура, себи позиваш лоше суседе, и домаће правиш од народа који донедавно ниси могао да поднесеш ни изван својих граница... Док ми једва животаримо на пустој и сасвим неплодној земљи, Кутригури имају жита на претек, пијанче у винским подрумима и лако успевају себи да приуште све сласти овога света. Сигурно могу и у купатила и носе злато и јамачно им не недостаје лепа одећа извезена и прекривена златом."
Није познато какав су утисак ове речи изазвале код Јустинијана Првог, познатог по безобзирности и неизмерној сујети, али оне нису битније утицале на спољну политику цариградске владе која је често с немилосрдном дволичношћу наступала према дипломатски унеколико наивним варварским племенима.

10 језика лажи
Следећи пример само је нешто млађи и тиче се владавине Јустина Другог (565-578), Јустинијановог сестрића и првог наследника. И овде се на сличан начин сударају углађена подмуклост цивилизованих Византинаца и непатворена честитост примитивних варвара. Поново је реч о дошљацима из Азије, само овога пута не о Хунима, него о Турцима и Аварима. Због невоља које су због Персијанаца имали на чувеном Путу свиле који се протезао од далеке Кине до источних обала Средоземног мора, Византинци су склопили савез са средњоазијским Турцима. Уговор није обухватао само промет свиле и измештање гласовитог пута, већ је предвиђао и војно савезништво против заједничког непријатеља - Персије. Честе размене посланстава - седам византијских делегација путовало је на турски двор у току осам година - сведочиле су о присним везама.
Међутим, околности су се драматично промениле 576. године због тога што је Царство склопило савез са Аварима против подунавских Словена. То је био довољан разлог да Турци, који су се осетили изневереним, нагло промене свој став према Византији. Када су се ромејски емисари обрели код новог турског владара Турксата, на њих је покуљала лавина кановог гнева. Бујица речи, коју је у свом историјском спису забележио византијски писац Менандар Протектор, била је праћена и једним необичним гестом: будући да је у усној дупљи имао само један језик, озлојеђени владар Турака покушао је да свих десет својих прстију некако угура у уста како би симболично пропратио реченице од којих се византијским изасланицима заледила крв у жилама: "Нисте ли ви они Ромеји (Византинци) који имају десет језика и лажу свим тим језицима? ...као што је мојих десет прстију у устима, тако и ви многе језике користите: једним варате мене, а другим Аваре, моје робове. Једноставно, улагујете се свим народима и обмањујете их умешношћу својих речи и својим издајничким замислима не обазирући се на оне који наглавце срљају у невољу од које само ви имате користи."
После краткотрајне паузе наставио је своју тираду речима: "Страно је Турцима да лажу", а онда у претећем тону саопштио жалбе: "Ваш ће ми цар одговарати за своје понашање, он, који ми говори о пријатељству, а у исто време склапа споразум са Аварима, робовима који су побегли од својих господара... Зашто, о, Ромеји, моје изасланике увек упућујете преко Кавказа када путују у Византију и тврдите да нема другог пута којим би могли да прођу? То чините у нади да ћу се због неприступачног простора уздржати од удара на ромејске поседе. Али, ја тачно знам куда теку Дњепар, Дунав и Марица. Није ми непознато колика је ваша сила јер ја сам господар целе земље, од првог Сунчевог зрака на истоку до најзападнијег руба."
Овим застрашујућим пријемом, који је умало стајао живота византијске изасланике, нагло је прекинут осмогодишњи турско-византијски савез. Исте 576. године турска војска угрозила је византијске поседе на Криму. Говор турског кана, додајмо, испуњен достојанственим самопоуздањем, живописан је пример неповерења и презира које је византијска претерано препредена и безобзирна дипломатија сигурно често изазивала код својих жртава на подручју евроазијске степе.
Вештину убеђивања исказали су Византинци и приликом христијанизације Руса. У руском извору "Повест времених лет" веома занимљиво и каткад на граници анегдотског приказано је на који је начин кијевски кнез Владимир - који је желео да своје сународнике из многобожачке паганске преведе у једну од монотеистичких вера - донео значајну одлуку. Та несвакидашња приповест заправо је спој чињеница и фикције, мешавина која неодлучно стоји између приче, опширног теолошког трактата и ироничне лакрдије. Наравно, у њу су уметнуте и касније допуне.
Ни на небу ни на земљи
Приповест каже да су 986. године кнеза Владимира у Кијеву посетили мисионари из разних делова средњовековног света. Најпре је дошла делегација Бугара са средње Волге који су препоручивали ислам, затим папини изасланици настојећи да многољудни руски народ, који је насељавао огроман простор, верски потчине папској курији, затим хазарски мисионари који су препоручивали јудаизам и, најпосле, један благоглагољиви мудрац, изасланик византијског цара.
С надменим ниподаштавањем и разметљивом охолошћу обрушио се овај грчки "филозоф" на остале такмаце. Он је најпре на груб и неодмерен начин говорио о Мухамеду, а потом самоуверено побијао догматска учења како Рима тако и Јевреја. Као одговор на Владимирова теолошка питања, овај горди византијски свезнадар одржао је говор од готово пет хиљада речи. Ипак, колебљиви руски кнез, и после овог ученог и беседнички бриљантног излагања, остао је донекле обазрив. Будући да се радило о веома важном државном питању, кнез Владимир одаслао је емисаре на сва поменута верска одредишта.
Напослетку, превагу је однео византијски "предлог". Овога пута блистава реторика ромејског преговарача на најбољи је начин била подржана ненадмашном византијском вештином да у Цариграду, тој "царици градова" како су је византијски писци од милоште називали, у најважнијем престоничком храму, у велелепној Светој Софији, збуњеним посетиоцима са севера уприличе божанску литургију. Питање је да ли су сумње изречене у руском изворнику заиста и постојале или је посреди била потреба да чињенице буду подређене узбудљивом заплету који је некако морао да одржи напетост и неизвесност казивања до тешке и за Русе историјске одлуке.
Речи руског летописа говоре упечатљиво: "И ми смо дошли у грчку земљу, и они су нас одвели на место где се моле свом Богу, и нисмо знали да ли смо на небу или на земљи; јер на земљи нема таквог призора и такве лепоте и не знамо како да га опишемо. Знамо да је тамо Бог међу људима и да је њихова служба лепша него у свим другим земљама."
И, напослетку, сведочанство о варварској опчињености византијским умећем убеђивања доноси и Теодор Метохит. Реч је о чувеним византијско-српским преговорима из 1299. године, важним за збивања и односе снага на Балканском полуострву на прелазу из 13. у 14. век. Повољна је околност што располажемо такозваним "Посланичким словом", поверљивим извештајем који је византијски преговарач Теодор Метохит упутио у Цариград са последњег од својих пет путовања у Србију током 1298/1299. године. Основано се претпоставља да је овај занимљив спис састављен у првој половини априла 1299. године када су окончани дуги и тешки преговори византијског цара Андроника Другог Палеолога (1282-1328) и српског краља Милутина (1282-1321).
Неопходно је нагласити да се ради о јединственом извору, тексту који је, по свој прилици, био упућен Нићифору Хумну, тадашњем месазону, што ће рећи "првом министру" Византијског царства, у том тренутку Метохиту надређеном функционеру. Отуда и текст овог поверљивог списа...

president · Početnik Domaćeg.de

miskopisko · ~Dream-Maker~

Voleo bih da sam rodjen u to vreme,mislim da bi bilo vrlo zanimljivo,mada mi je doba rima jos zanimljivije

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

:: Istorija Vizantije ::

I Osnovne crte razvitka ranovizantijskog carstva (324-610)

1. Hristijanizovana Rimska imperija

Rimsko drzavno uredjenje, Grcka kultura i hriscanska religija su glavni izvori vizantijskog razvitka. Do tog spajanja doslo je usled pomeranja tezista Rimske imperije na Istok, izazvanog velikom krizom treceg veka. Isprva se istorija Vizantije smatrala samo nastavkom Rimske imperije. Naziv "Vizantija" potice iz kasnijeg perioda. NJeni stanovnici su sebe nazivali Romejima, a njihovi vladari su smatrani rimskim carevima. Smatrajuci sebe za jedinu zakonitu imperiju sveta Vizantija je zelela vladavinu nad svim zemljama nekadasnje Rimske imperije. Kasnije se sve svelo na idejnu suprematiju. Vremenom se Vizantija udaljila od prvobitnih rimskih osnova - carstvo je helenizovano i teokratizovano, a ekonomski, socijalni i politicki razvoj doveli su do formiranja novog privrednog i drustvenog poretka i novog drzavnog uredjenja. Tako je na kraju vizantijske istorije jedina veza sa Rimskom imperijom ostalo ime i neke prezivele tradicije.

Prva tri veka vizantijske, odnosno poslednja tri veka Rimske imperije cine period koji se naziva ranovizantijski, odnosno kasnorimski. Zapadni deo carstva doziveo je ekonomski slom. Istok je bio takodje ugrozen , ali je opstao. Karakteristican je stalni porast latifundija, i to na racun sitnog poseda i carskog domena. Seljacke mase su sve vise vezivane za rodnu grudu. U burnim vremenima principat je zamenjen Dioklecijanovim dominatom, koji je koren vizantijske autokratije. Stara municipalna organizacija rimskih gradova bila je u opadanju. Drzavna uprava je bila u rukama cara i cinovnickog aparata. Carsko dostojanstvo nije vise bila vrhovna magistratura vec despotska vlast zasnovana na Bozjoj volji. U ranovizantijsko vreme carski apsolutizam ogranicavali su senat, vojska i gradsko stanovnistvo organizovano u demama. njihov znacaj vremenom opada, a sve vise raste uticaj crkve. Sukobi crkve sa svetovnom vlascu u vizantijskoj istoriji su bili cesti, ali su ove dve komponente bile nadahnute istim idealima i povezane zajednickim interesima. Tako je car bio ne samo vrhovni zapovednik vojske, vrhovni sudija i zakonodavac, vec i branilac crkve i prave vere. Svi stanovnici carstva bili su careve sluge. Pozdravljali su ga prokinezom, padajuci pred njega nicice. Iako hriscanska, Vizantija je cuvala kulturna blaga antike ne zaziruci od paganske umetnosti i mudrosti - rimskog prava, grcke filozofije, pesnistva i istoriografije. Moc Vizantije bila je zasnovana prevashodno na novcu, vise nego na ratnoj snazi. Nalicje toga bio je nemilosrdni fiskalizam. Bogatstvo i visoka kultura drzave placeni su bedom, bespravnoscu i gubitkom slobode stanovnistva.

U vreme krize tokom treceg veka car Dioklecijan je podelio carstvo na cetiri dela kojima su upravljali dva avgusta i dva cezara. Cezari su nasledjivali avuste, a potom su ti novi avgusti birali svoje cezare. Nakon dugogodisnjih gradjanskih ratova kao pobednik je izasao Konstantin Veliki, koji je ponovo podelio Carstvo clanovima svoje porodice na upravu. Reformama su ukinute privilegije Italije (podeljena je na provincije i oporezovana) i sve provincije su potcinjene caru. U doba Dioklecijana teritorija je podeljena na 12 dijaceza, a u cetvrtom veku ih je bilo 14. Konstantin je carstvo podelio u prefekture koje su obuhvatile nekoliko dijaceza, a svaka od njih vise provncija. Na celu prefekture nalazio se pretorijanski prefekt, koji je od Konstantinovog vremena nadlezan samo za civilnu upravu, a ne i za vojnu, kao u Dioklecijanovo doba. U Carigradu i Rimu postojali su gradski prefekti koji su imali najvisi rang medju svim drzavnim cinovnicima. Carigradski prefekt - eparh igrao je vodecu ulogu u zivotu prestonice. Vlast pretorijanskog prefekta ogranicena je u Konstantinovo vreme izgradjivanjem centralne uprave ciji je najuticajni clan bio magister officiorum. NJegov sopstveni officium cinili su agentes in rebus (carski kuriri). Na celu pravosudja bio je quaestor sacri paltii, finansijama su upravljsefovi drzavne blagajne (fiskus) i privatne carske blagajne (res privatae). Osnovnu dazbinu - anonu sakupljali su prefekti pretorija. Carigradski senat bio je, u Konstantinovo doba, samo savetodavno telo, nekad je istupao kao vrhovni sud. Ipak, najvaznija funkcija senata bila je da u slucaju kada naslednik prestola nije bio izabran, on to ucini. ^lanovi sentata su birani iz redova tri najvise klase - ilustres, spectabiles, clarissimi.

U kasno rimsko doba koloni cine vecinu seljastva i predstavljaju glavnu proizvodnu snagu carstva, i sve vise padaju u zavisnost svojih gospodara. Novac je izgubio vrednost, pa su njihova davanja u naturi. Dioklecijan je ta davanja pretvorio u stalan sistem. Tako ustanovljena anona bila je glavni izvor drzavnih prihoda i najvise je opterecivala seosko stanovnistvo. njene osnovne komponente cinile su glavarina i zemljarina. Ovaj Dioklecianov sistem predvidja da covek koji obradjuje zemlju (caput) moze placati porez samo ako mu je dodeljeno parce zemlje (iugum), a ni iugum ne moze biti oporezovan ako ga niko ne obradjuje. Gradsko stanovnistvo je bilo oslobodjeno anone, a od Konstantinovog doba trgovci i zanatlije su placale dazbine u zlatu. U trecem veku novac potpuno gubi vrednost zbog cega dolazi do rasta cena svih proizvoda. Posledica toga je prelazak na naturalnu privredu koja se na zapadu posebno ucvrscuje i postaje dominantan oblik privrede u novim srednjovekovnim drzavama koje nastaju na tom tlu. Konstantin Veliki je uveo nov novcani sistem ciju je osnovu cinio zlatni solid. U doba Dioklecijana i Konstantina dolazi i do refome vojske. Glavninu vojske do tada su cinili granicari koji nisu bili efikasni. NJima su dodeljivani zemljisni posedi kao nagrada za sluzbu, i oni postaju neka vrsta seljacke milicije koja zivi od prihoda sa svog zemljista. Konstantin je ukinuo pretorijansku gardu. Vrhovni komadant vojske bio je magister militum, pesadijom je komandovao magister peditum, a konjicom m. equitum.

Pomeranje tezista carstva sa Zapada na Istok bilo je uslovljeno upadima varvara na zapadna podrucja, a narocito privrednom snagom i novim vojnim zadacima pred kojima se carstvo naslo na Istoku: Sve cesci upadi varvara na donjem Dunavu i sve veci pritisak koje je vrsilo novo Persijsko carstvo Sasanida. Vec i Dioklecijan shvata znacaj Istoka, te Zapad prepusta Maksimijanu, a on sam boravi na Istoku, u Nikomediji. Konstantin je zidanje nove prestonice, na mestu antickog Vizantiona na Bosforu, poceo novembra 324. nakon pobede nad Licinijem. Vec 11. maja 330. godine nova prestonica je svecano inaugurisana. Smestena na granici Evrope i Azije imala je jedinstven strategijski polozaj. Sto godina nakon izgradnje, grad je po broju stanovnika premasio Rim, a u sestom veku je dostigao broj vise od 500.000 zitelja. Konstantinopolis je imao iste privilegije kao i Rim, bio je ukrasen velelepnim zdanjima, narocito crkvama. Stanovnistvo je od pocetka po jeziku i kulturi bilo grcko.

Zanimljivo je pitanje Konstantinovog odnosa prema hriscanstvu. Iako je bio odan paganskim kultovima, stavio se pod okrilje hriscanstva najkasnije 312. godine. Najznacajnija manifestacija hristijanizacije Carstva u Konstantinovo doba bilo je sazivanje I Vaseljenskog sabora 325. godine u Nikeji. Saborom je presedavao sam car. Na tom saboru je odbaceno ucenje aleksandrijskog jeretika Arija, koji je negirao jednakost Oca i Sina (nije priznavao Hrista za Boga). Usvojeno je da je Sin jednosusan Ocu cime je uz dopune vaseljenskog sabora u Carigradu 381. formulisana dogma koja cini Simvol vere hriscanske crkve. Crkva je pala pod tutorstvo drzave, a drzava je bila uvucena u borbe raznih crkvenih ucenja. Car je potcenio snagu Arija, pa ga ponovo prima u crkvenu zajednicu, zbog cega je dosao u sukob sa Atanasijem Velikim koji je 328. postao aleksandrijski patrijarh. Konstancije, car Istoka, bio je arijanac a Konstantin i Konstans, koji su vladali na Zapadu priznavali su nikejsko ucenje.

Sabor u Serdici (343,god) nije doneo sporazum, ali je Konstancije morao da popusti. Medjutim, Konstans je 350. godine poginuo u borbi sa Magnom Magnencijem. Konstancijeva pobeda oznacavala je i trijumf arijanstva, koje je na saborima u Sirmijumu i Riminiju proglaseno za drzavnu veru (359). U ovo doba pokrsteni su i Goti, koji su hriscanstvo primili u arijanskom obliku. Pod Julianom (361 - 363) doslo je do paganske reakcije, koja je ugusena posle pogibije poslednjeg predstavnika Konstantinove dinastije u borbi sa Persijancima.

2. Doba Seobe naroda i hristoloskih raspri

Imperija je bila duboko uzdrmana usled cestih verskih i gradjanskih ratova. Vizantija je na Istoku izgubila Mesopotamiju i Jermeniju u ratovima sa Presijancima, istovremeno dolazi do ucestalih varvarskih upada preko Dunava na teritoriju carstva. Zapadni Goti naseljavaju teritoriju trakijske dijaceze. Uskoro im se prikljcuju grupe Istocnih Gota i Huna. Zatim dolazi do sukoba carske vojske i Zapadnih Gota kod Jedrena (378). U bitci gine i sam car Valens. NJegovo mesto na carskom tronu ce zauzeti Teodosije koji sklapa savez sa Gotima, a oni kao saveznici pruzaju vojnu pomoc Carstvu.

Teodosije (379 - 395) je na II Vaseljenskom saboru u Carigradu 381. godine podrzao pravoslavlje i poceo da progoni jeretike i pagane. Pred svoju smrt Rimsko carstvo je podelio na dva dela: starijem sinu Arkadiju je dodelio Istocni deo carstva, a mladji Honorije dobio je Zapadni deo carstva. Veza izmedju dva dela nekada jedinstvene imperije sve je vise slabila i oni vise nikada nece ciniti jedinstvenu celinu.

U ovo vreme upadi varvarskih plemena na teritorije carstva su veoma intezivni. Pod vodjstvom Alariha zapadni goti upadaju na Balkan i prodiru do zidina Carigrada. Nesto kasnije, 410. godine pose tri opsade Alarih zauzima sam grad Rim. U istocnom delu Carstva pobedjuje antigermaska struja koja je reorganizovala vojsku potiskujuci iz nje Germane koji su dugo cinili okosnicu svih carskih trupa. Uskoro na Istoku dolazi do duzeg perioda mira.

U tom periodu dolazi do osnivanja carigradskog univerziteta (425) i stvaranje Teodosijevog kodeksa. On je bio prva zvanicna zbirka carskih zakona izdatih posle Konstantina Velikog. Publikovan je 438, a obnarodovan je na Istoku i Zapadu u ime Todosija i Valentijana III. Tada dolazi do sve veceg otudjenja dva dela Carstva. Na Istoku sve vise preovladjuje grcki jezik iako je latinski bio zvanican. ^etrdesetih godina V veka carstvo pustose Huni predvodjeni Atilom. Na njegovom putu nasli su se Sirmijum, Singidunum, Naisus, Emona. Vizantija je Hunima placala visok danak sve do 451. kada je zapadnorimski vojskovodja Ajecije potukao Hune na Katalunskim poljima.

U vreme totalnog haosa na Zapadu uzdize se jedna nova sila - rimska crkva. Papa Lav I snazno je istakao njen primat. U dogmatskim sporovima tokom V veka Rim je odigrao znacajnu ulogu. Na Istoku za to vreme dolazi do pojave novih ucenja. U Antiohiji se javlja ucenje po kojem u Hristu postoje dve prirode - bozanska i ljudska koje su medjusobno odvojene. Suprotno ucenje od ovog javlja se u Aleksandriji. Po njemu, u Hristu se bozanska priroda spojila sa covecanskom. Godine 428. carigradski patrijarh postaje Nestorije, revnosni predstavnih antiohijskog ucenja. NJemu se u sirenju jeresi suprostavio aleksandrijski patrijarh Kiril uz koga je bilo egipatsko monastvo i Rim. To je rezultiralo osudom Nestorija kao jeretika na III Vaseljenskom saboru. Posle ovih dogadjaja privremeno je porastao uticaj aleksandrijske patrijarsije. Jedan od Kirilovih sledbenika, Evtihije, je u borbi protiv nestorijanske jeresi otisao korak predaleko tvrdeci da su se dve Hristove prirode pretvorile u jednu - bozansku prirodu. Tako je nastala monofizitska jeres koja je osudjena i odbacena na IV Vaseljenskom saboru u Halkedonu 451. godine.

Nakon raspada Hunske drzave i Istok je zapljusnuo germanski talas. sredinom V veka Alan Aspar je imao odlucujuci uticaj u Carigradu. On je ucestvovao u izboru Lava I za cara (457 - 474). On je bio prvi car koga je krunisao carigradski patrijarh, cime je potvrdjen njegov uticaj. Godine 476. palo je Zapadno Rimsko carstvo. Varvarski vodja Odoakar oduzeo je vlast poslednjem zapadnorimskom caru. Iako je Odoakar od strane cara iz Konstatniopolisa proglasen za magistra militum per Italiam, Italija je za carstvo bila izgubljena. Na njenom tlu ce nesto kasnije biti stvorena Ostrogotska kraljevina.

Kada je 474. godine Lav I umro, nasledio ga je njegov unuk Lav II koji je umro iste godine. Carigradski presto tada zauzima njegov otac Zenon koji je bio vodja plemena Isavrijanaca koje je ranije Lav I doveo u Carigrad kako bi se oslobodio Asparovog tutorstva.

Za vreme Zenonove vladavine u carstvu se nastavljaju borbe izmedju razlicitih verskih struja. Da bi sredio situaciju car je sa patrijarhom Akakijem izdao Henotikon, edikt o ujedinjenju suprostavljenih verskih struja. Ovaj edikt nije zadovoljio ni jednu stranu. Odbacio ga je i rimski papa bacivsi anatemu na patrijarha sto je dovelo do tridesetogodisnjeg raskida izmedju Rima i Carigrada.

Posle Zenonove smrti car je postao stari dvorski cinovnik Anastasije (491 - 518) koji se bavi sredjivanjem drzavnih finansija. Nizom mera uspeva da napuni drzavnu kasu. Anastasije je bio odan monofizitizmu sto je jos vise pogorsalo verske prilike. Borbe "zelenih" i "plavih" postaju neobicno zestoke. Stranka Plavih je predstavljala pravoslavce koji su zastupali interese stare grckorimske senatske aristokratije, a Zeleni, monofiziti, su se zalagali za novo cinovnistvo i krupne trgovce. Zbog jeretickih recenica koje je Anastasije uneo u pesmu Trojesvetih izbila je 512. godine velika buna, a naredne godine ustanak zapovednika tracke vojske koji je u tri navrata pokusao zauzeti Carigrad.

3. Justinijanova restauracija i njen slom

Naslednik Justina I, Justinijan (527 - 565) je pokusao da obnovi Rimsko carstvo. Justinijan, seljacki sin iz unutrasnjosti Balkana bio je najobrazovaniji covek svog doba. Ipak, njegova restauracija nekada mocnog carstva bila je kratkog veka, a njen slom je bio strasan. NJegov vojskovodja Velizar je 533. godine unistio drzavu Vandala u severnoj Africi, a vec 535. je krenuo na Italiju gde se suocio sa Ostrogotskim kraljevstvom. Posle dugih i teskih borbi Italija je prisjedinjena tek 555. godine. Justinijanova osvajanja zavrsena su osvajanjem jugoistoka [panije. Sredozemno more opet je postalo rimsko jezero.

Ovi ratovi oslabili su vizantijske snage na granicama sa Persijom i na podrucjima na Dunavu. Persijanci su jos za vreme Anastasija zauzeli niz vizantijskih teritorija. Na Balkanu su poceli prodori Slovena. Sloveni su preplavili citav Balkan. U prestonici 532. godine izbija pobuna "Nika" koje su digle udruzene deme. Pobunjenici su proglasili svog cara, a uplaseni Justinijan namerava da pobegne u cemu ga sprecavaju zena Teodora, i vojskovodje Velizar i Narzes koji sa odredom lojalnih vojnika guse pobunu u krvi ubijajuci vise desetina hiljada bundzija.

Justinijan je izvrsio kodifikaciju rimskog prava koja je bila najvece i najznacajnije delo njegove epohe. Na kodifikaciji je radio Tribunijan koristeci Teodosijev, Gregorijanov i Hermogenijanov kodeks. Kodeks je objavljen 527. godine, bio je zbirka vazecih carskih zakona posle Hadrijana. Dopune Kodeksa su bile Digeste (Pandekte) iz 533. godine i bila je zbirka spisa klasicicnih rimskih pravnika. Kao treci deo, dosle su Institucije, koje pruzaju izvode iz Kodeksa i Digesta i koje su sluzile kao prirucnik za pravne studije. Justinijanov Corpus Iuris Civlis zavrsava se Novelama, zbirkom naredbi objavljenih posle publikacije Kodeksa. Ovaj Kodeks je dao drzavi cvrstu pravnu osnovu i regulisao je ceo javni i privatni zivot. On je bio prilagodjen savremenim uslovima, a narocito pod uticajem Hriscanstva.

Justinijan je bio poslednji rimski car na vizantijskom prestolu. Privrzen Hriscanstvu 529. godine zatvorio je pagansku Akademiju u Atini. U ovom periodu izrazena je careva dominacija nad crkvom. Na V Vaseljenskom saboru u Carigradu (553) osudjena su "Tri poglavlja" - spisi sa Nestorijanskom tendencijom, ali do izmirenja sa monofizitizmom nije doslo.

Justinijanova era nije znacila pocetak, vec kraj jedne ere. NJegova restauracija bila je kratkog daha. NJegovi naslednici ubrzo gube vlast nad vecinom zapadnih teritorija koje je Justinijan osvojio. U severnoj Africi i u Italiji teritorije, koje su ostale Vizantijske, organizovane su kao egzarhati. Carstvo posle Justinijana zauzima cvrsci stav prema Persiji. Dok je na Zapadu i Istoku bilo relativno mirno, na Balkanu je vladao pravi haos. Ucestali su upadi Slovena i Avara. Tokom jednog pohoda na sever 602. godine dolazi do pobune vojske koja proglasava za cara Foku. U njegovo doba (602 - 610) dolazi do raspada starog politickog i drustvenog poretka.

Persijanci 605. godine prodiru duboko kroz Malu Aziju, a Slovensko-Avarska bujica postaje sve veca. Carstvo je spasila snaga periferije. Ustavsi protiv Foke, egzarh Kartagine Iraklije je poslao sina sa flotom na Carigrad. Foka je pogubljen, a Iraklije mladji je 610. godine krunisan za cara. Fokinim krahom zavrsava se poznorimska, tj. ranovizantijska epoha. Sada pocinje vizantijska istorija - istorija srednjovekovnog grckog carstva